Download Isceliteljski vrtovi i hortikulturna terapija and more Lecture notes Intellectual Property (IP) in PDF only on Docsity!
Проф. др Михаило Грбић
ИСЦЕЛИТЕЉСКИ ПАРКОВИ И ХОРТИКУЛТУРНА ТЕРАПИЈА
У целом свету постоји повећано интересовање за резултате истраживања који указују на утицај физичког окружења на здравље човека и његову добру кондицију. Реализација која добар план (екстеријера и ентеријера) не чини само довољно функционалним већ позитивно утиче на психофизичко стање човека представља нову грану архитектуре коју Dilani (2001) назива Дизајн и здравље. Сазнања о томе како добар, или лош, пројекат може да утиче на расположење човека све више се узимају у обзир међу архитектама, стручњацима за унутрашњи дизајн и пејзажним архитектама. Концепт ʺДизајн и здрављеʺ у пејзажној архитектури примењује се кроз покрет ʺhealing gardensʺ (вртови исцељења) (Cooper Marcus & Barnes, 1999), а то су вртови који на различите начине утичу позитивно на њихове посетиоце ‐ пацијенте. Данас концепт исцељења има неколико значења, нека врло конкретна и друга у сферама спиритуалног и менталног. Уопштено говорећи, међутим, за исцељење се може рећи да је то процес којим се промовише добра општа кондиција и расположење. У антропологији и медицини од значаја је индивидуално, субјективно искуство исцељења, оздрављења (Janzen, 2002). Другим речима, подједнако је важно да се болест лечи са чисто медицинског аспекта, али и да појединац има лично осећање оздрављења. Да ли је онда могуће да врт буде нешто друго сем исцељење? Није ли аспект исцељења уткан у основни концепт врта? Митови широм света представљају врт као затворени и сигуран простор, где може да се побегне и нађе заштита, утеха и ослободи туге и бола. Ово се, међутим, не може приписати свим типовима вртова. Постоје примери модерних вртова који негативно утичу на посетиочево расположење. Како је могуће да врт утиче негативно на посетиоца? Да би се ово објаснило треба дефинисати концепт вртова.
Врт као простор
Важна особина врта је да он може да се доживи као целина јасно одвојена од окружења. Вековима је врт дефинисан као део земљишта који је затворен (Gerlach‐Spriggs et al, 1998; Lindquist, 2000). Врло је важно како је граница обликована, ако се границом сматра спољна ограда врта. Ограда, која може да буде жива (од биљног материјала), зидана или од дасака, летвица, помаже да се врт ограничи од околног простора и може, ако је добро осмишљена да пружи
утисак пацијенту да је одвојен од јавности и да је безбедан. Међу оградама је простор врта јединствен или подељен на неколико целина. Ови простори имају под, зидове и таваницу. Под може да чини трава, шљунак... а таваницу круне дрвећа.
Врт као манифестација живота
Друга значајна особина европских вртова је велико учешће живог материјала. Живи, органски, растући и непрекидно променљиви квалитет као темељ врта, пружа пацијенту утисак сигурности, наде и живота. Нажалост, многи отворени простори називају се вртовима насупрот чињеници да не садрже ни један облик живог биљног материјала. Дрвеће, трава и цвеће могу да буду присутни али да не доминирају и не представљају део композиције, језгро и/или фокус. Уместо тога доминирају, скулптура, зидови, платои ...
Врт као примењена уметност
Вртови, посебно институционални, могу се сматрати посебним обликом примењене уметности, способним да понуде посетиоцу богат спектар искустава јер се у врту активирају сва осећања човека. Да би се добила потпуна идеја о врту мора да се борави у њему ‐ да се осете неравнине тла под стопалима, да се виде нежни цветови зимоцвета у сред зиме и ужива у њима, удише слаткасти мирис ружа, осети ветар у крунама дрвећа. Врт који не преноси посетиоцу поруку живота, задовољство и цикличне промене, не преноси осећања смирености, безбедности, лепоте или чулних стимулација ‐ није врт или бар излази из оквира онога чиме се дефинише врт исцељења.
Циљ овога рада је да прикаже различите истраживачке дисциплине, теорије о утицају вртова исцељења на оздрављење, али и да продискутује хипотезе пројеката заснованих на потребама посетилаца и њиховим односима са вртом.
Теорије о исцелитељском утицају врта
Истраживање о утицају физичког окружења ‐ ентеријера и екстеријера ‐ на људско здравље и кондицију било је до скоро спровођено изоловано у оквиру појединих дисциплина као што је медицина, психологија окружења, и у новије време пејзажна архитектура. Данас се стање мења, и истраживања премашују границе струка и земаља. Основана је међународна академија за здравље и дизајн (The International Academy for Health and Design). Академија је мултидисциплинарна и истраживачка. Циљ јој је да потпомаже и развија интерактивна истраживања на пољу културе, дизајна и здравља (Dilani, 2001). Као резултат Друге међународне конференције о дизајну и здрављу одржаној у
светли природни предели слични савани дају најбржу раекцију опоравка после стреса, јер представљају примарна станишта човека као врсте. У таквом окружењу тело се несвесно опушта и релаксира. Ова теорија је вишеструко успешно тестирана у лабораторији (Ulrich et al, 1991; Ulrich & Parsons, 1992; Ulrich, Lunden & Eltinge, 1993; Parsons, Daniel & Tessionary, 1994).
Друга теорија Према другој теорији здравље је последица исцелитељског утицаја зеленила на когнитивне функције. Више сазнајне функције захтевају много енергије и мозак може да буде преоптерећен. Ова теорија заснива се на чињеници да човек поседује две различите врсте пажње: спонтану и усмерену. Откриће ове две врсте пажње везују се за крај XIX века. Други од ова два типа назива се и директна пажња која управља истовремено и вишим сазнајним мишљењем и ограниченог је капацитета. Директна пажња не може се дуго одржавати, али је веома прецизна. Директна пажња се примењује свакодневно при писању или при вожњи кроз непознате пределе... Директном пажњом можемо да се фокусирамо на оно што се дешава истовремено искључујући све што је небитно. Други тип пажње је много спонтанија и несвесна; лоцирана је у старијим деловима мозга и назива се невољном пажњом. Овом врстом пажње региструје се случајни шушањ у жбуну или светлуцање камена. Капацитет ове врсте пажње практично је неограничен, и она траје док утисак не избледи. Природа садржи различите појаве које привлаче спонтану пажњу као нова открића без тенденције да заморе. Импресија природе конзумира се у великим целинама без потребе да буду сортиране и одабирана директном пажњом у вишим центрима свести. Теорија је тестирана више пута и дала позитивне резултате (Canin, 1991;Hartig, Mang & Evans, 1991; Cimprich, 1992; Gilker, 1992; Hartig, 1993; Tennessen & Cimprich, 1995; Herzog & Gale 1996).
Трећа теорија Коначно, трећа теорија тврди да се утицај на здравље заснива на чињеници да природа и врт захтевају фину равнотежу између способности јединке и њене контроле. Перцептивне и когнитивне функционалне сметње изазивају проблеме приступачности у комбинацији са сметњама физичке средине. Међутим, постоји разлог да се говори о приступачности средине у вези са менталним функционалним сметњама и психолошким стресом. Јединки погођеној траумом као што је туга или болест потребна је средина као и односи који имају мање захтеве. Породица и пријатељи имају више захтева од непознатих људи. Животиње траже мање од људи и оне су отворене, директне и не лажу. Биљке захтевају још мање оне не могу да оду или да покажу незахвалност. Камење и вода траже најмање и увек су на истом несту без промена. (Searles, 1960; Ottosson, 2001). Уопштено узевши, захтеви природе су мањи од захтева вртова где мора мање или више да се мења зависно од пројекта.
Школа хортикултурне терапије
Према теорији коју заступа ова школа ефекти здравља остварују се само активностима у врту. Заступају је медицински и хортикултурни терапеути и истраживачи истичући да је рад у врту посебно очигледан, значајан и пријатан (Relf, 1992; Simson & Straus, 1998). Човек је у суштини активно биће, и активност му доноси здравље сама по себи. Ако има могућност да користи своје тело и ум бавећи се пријатном и значајном преокупацијом, осећа се награђеним. Осећање да је човек награђен посебно се јавља код активности у окружењу које ствара такозвана текућа искуства. У текућој ситуацији осећа се хармонизација између капацитета појединца и изазова, а захтев и могућности у окружењу дају осећање задовољства, потпуне обавезе и занемаривање времена и сопствених проблема. Рад у врту може, једноставно, да стимулише велики број сазнајних процеса, физичких активности и осећаја самонаграђивања.
Когнитивна (спознајна) школа
Ефекти здравља остварују се боравком у простору врта, као и из активности које се у врту обављају у садејству са карактером и знањем појединца. Истраживачи из области енвиронменталне психологије, пејзажне архитектуре, као и медицине и хортикултуре често међусобно износе следећу теорију: Дејство на здравље остварује се због чињенице да врт или природни предео са својим облицима, бојама, мирисима... као и активности које се тамо обављају могу опоравити појединца и повећати његове менталне и физичке капацитете. Искуства и сећања на значајне преокупације и места током активних година индивидуе, пре свега из детињства и младости дају концепцију његовог идентитета. Овакве средине које припадају појединцу имају примат. Средина која кореспондира са њим указује му на то да је оно што осећа да је ‐ део света који има смисао.
ДРУГИ ДЕО: Планирање за посетиоца
Када се планира терапијски врт основно је да фокус буде посетилац коме је парк намењен, али истовремено треба мислити и на основне теорије.
Неке хипотезе које могу да помогну, као водич при пројектовању терапијског врта:
РАВНОТЕЖА ИЗМЕЂУ ПАСИВНОГ И АКТИВНОГ ДОЖИВЉАВАЊА
ВРТА
Две школе, школа исцелитељских вртова и школа хортикултурне терапије, треба сматрати супротним половима на скали, где се исцелитељски вртови
На следећем нивоу пирамиде су они који имају нешто већу менталну снагу. Они почињу да показују интерес за социјално окружење и почињу да уочавају људе око себе, али не узимају активно учешће у ономе шта они раде, задовољавајући се емоционалним учешћем. Дружељубивији су и причају помало са суседима. Нису толико мрзовољни и асоцијални као појединци са дна пирамиде. На следећем нивоу пирамиде су налазе се активни учесници. Пример овог нивоа је појединац који је део групе са којом ради нешто заједнички. Ова јединка поседује менталну снагу и способна је да даје другом и дели са њим. Само особе на овом нивоу способне су да креирају и организују, могу да помогну у планирању и извођењу цветних леја, на пример. На врху пирамиде је ниво отвореног учешћа (екстравертни ниво) где је ментална снага врло јака и појединац је способан да води групу људи. Појединци на овом нивоу могу да узму иницијативу у отпочињању и обављању послова. Они преузимају одговорност за креативне процесе и сигурни су да ће посао привести крају. Само појединци на овом нивоу су довољно јаки ментално да своје идеје и планове реализују без јаке потпоре групе. Посетиоци исцељујућег врта поседују различиту количину менталне снаге и представници су сва четири нивоа пирамиде. Стога врт мора да буде тако осмишљен да одговара посетиоцима свих нивоа менталне снаге. Исцелитељски врт мора да буде организован тако да пред посетиоца поставља различите захтеве. Посебни захтеви треба да укључе и могућност да се буде у групи са другим појединцима истог нивоа као и да се гаје биљке у лејама што захтева више бриге. Такође траба да постоје простори где неко може да буде сам, али и са већом или мањом групом.
КОМУНИЦИРАЊЕ: ЦЕЛИНЕ ВРТА РАЗЛИЧИТИХ КАРАКТЕРИСТИКА Са светом око нас непрестано комуницирамо, али не само речима. Средина нам се супротставља и указује нам како да се понашамо преко инстиката и прилагођавањем. Исцелитељски врт треба да је способан да комуницира са посетиоцем на више нивоа. Архитекте говоре о семиотици грађевина, истичући да људи брзо науче да прочитају шта вештачко (изграђено) окружење хоће да каже, на пример о моћи, побожности или вредностима. Овде је првенствено у питању условно понашање. Jung (1964), са друге стране, говори да се рефлексно достижу наслеђени симболи ‐ архетипови ‐ који се налазе у сверама несвесног, стању сличном сновима. Ови архетипови указују на то како да се човек постави према свету око себе. Недавна истраживања Ulricha (1984), Cossa (1991) i Ohmana(2001) показују да постоји урођени рефлекс који упозорава на опасност од паука, змија и провалија. Вероватно постоје и урођена понашања и у вези мириса и звукова. У исцељујућем врту могуће је уградити доста порука и ставова. Један тип поруке је како да се односимо према понуђеном окружењу; Harold Searles (1960) и Johan Ottson (2001) су раније поменути по својим концептима. На дну ʺмердевина
захтеваʺ налазе се вода и камен, као на обали. На следећој пречки је дивља природа, а онда врт кога треба одржавати. Још више на мердевинама су домаће животиње, а затим људска бића. Теорија јасно указује на то да је за неке посетиоце врта исцељења веома тешко да почну са гајењем биљака, посебно у већој или мањој групи. Ранија истраживања вршена на Департману за пејзажно планирање у Алнарпу указују на чињеницу да су неки паркови веома посећени, док други немају готово ни једног посетиоца. Истраживачи су дошли до закључка да постоје различити паркови или парковски простори различитих карактеристика. Неке карактеристике простора су привлачније од других. Парк где је приказано више карактеристика простора привлачио је више посетилаца од оног са само једном карактеристиком. Истраживања даље указују на постојање осам главних карактеристичних простора ‐ целина који чине парк или врт. Ови простори састоје се од симбола који се манифестују преко много различитих сензација преко чула вида, слуха итд.
Вртна целина
карактеристике вртног простора
мирна
мир и тишина; звук ветра, воде, птице и инсекти; без отпадака, корова и људи који узнемиравају
дивља (природна)
веза са нетакнутом природом; чини се да су биљке настале самосевом; стене обрасле лишајима и маховином; старе стазе богата врстама
простор нуди обиље врста биљака и животиња
пространа кохерентан простор коју обезбеђује мир ʺдругог светаʺ
уобичајена зелени отворени простор са вистама и продорима
врт задовољсва
затворени, безбедан и одвојен простор, где посетилац може да се опусти и буде препуштен сам себи; да се забави и игра весела место сусрета за весеље и задовољство
културна
историјски простор, обезбеђује везу са током времена
Карактеристике комуницирају директно са посетиоцем. Вртни простори мирни, пространи, богат врстама и донекле културни обраћају се великом броју посетилаца. Од посебне важности да они комуницирају и са већином болесних и осетљивих особа; оних које теже да нађу сопствену равнотежу. Уобичајени простор врта, врт задовољства обично се обраћа онима који су под мањим
простора има веће могућности да нађе оно што тражи. На овај начин индивидуи се даје могућност да размишља и делује тако да налази забаву и интересовање, али и исцељење. Врт је феномен који је стар неколико хиљада година и сматран је корисним од самог почетка. Ово истовремено говори и о употреби врта у медицинске сврхе у врло дугом периоду. Идеје о вези између врта и здравља могу се пратити до средњег века и Римског царства, па и даље до Персије (Prest, 1988; Gerlach‐Spriggs et al, 1998; Stigsdotter, 1999). Потпуно је сигурно да су средњовековни калуђери размишљали када су своје болнице подизали у пределима изузетних природних лепота да би рехабилитација била ефикасна (Gerlach‐Spriggs et al, 1998). Савремени научници објашњавају ово семиотиком, урођеним рефлексима и повратним искуствима. Независно од овога узимајући у обзир старе митове човек и врт имају исто порекло. У митовима се говори о Рајским вртовима, персијанци имају Парадизију, а грци Аркадију и Елизију. Шта је то што из ове перспективе води човека ка врту? Зашто се у митовима током миленијума у различитим деловима света налазе врло слични описи прекрасних затворених вртова? Шта је то што у митовима привлачи људе врту? Можда се то може описати као тежња за посвећеношћу и лепотом, или местом без греха. Ако је неко на дну пирамиде менталне снаге, несвесни подстицај који га води у врт можда се може прецизно дефинисати као жудња. Ова тежња ка месту на коме човек може да заборави на себе и где може да се утопи у средину која га окружује тако да буде безначајни део нечега можда се може описати као оданост. Овај подстицај изгледа да је јачи што је ситуација у којој је јединка тежа.
ЗАКЉУЧАК
Данас многе различите професије и истраживачке дисциплине имају различите теорије које се односе на ефекте излечења исцелитељских вртова на посетиоце. Теорије углавном припадају трима различитим школама:
- Школа исцелитељских вртова, где се утицај на здравље посетиоца остварује, пре свега, доживљавањем вртног простора кроз његов дизајн и садржаје.
- Школа хортикултурне терапије, где се ефекти здравља остварују само активностима у врту.
- Когнитивна (спознајна) школа, где се ефекти здравља остварују боравком у простору врта, као и активностима које се у врту обављају.
Сигурно је да исцелитељски врт треба да омогући перцепцију као и активност. Међутим, пресудно је наћи равнотежу између пасивног боравка у
врту и радити у њему, бити активан. Да би се ово постигло пројектант треба да познаје групе људи који ће бити посетиоци врта и да зна нивое њихове менталне снаге. Исцелитељски врт мора да буде у стању да комуницира са посетиоцем делујући позитивно на њега и пружајући му подршку. Зависно од интензитета стреса посетиоца, врт треба да има различите просторе ‐ целине различитих карактеристика: мирни, дивљи (природни), богат врстама, пространи, уобичајени, врт задовољсва, весели и културни. На крају, исцелитељски врт, као и остали јавни вртови и паркови треба да је приступачан свима.
У исцелитетељском врту у Алнарпу, Шведског универзитета за пољопривредне науке, пацијентима са дијагнозом стреса нуди се хортикултурни рехабилитациони програм. Он траје 16 недеља тако што у врту бораве две групе дневно са 8 пацијената у свакој групи. Ова истраживања су интердисциплинарна, а циљ им је да се хортикултурна терапија упореди са уобичајеним третманом и како врт утиче на пацијенте и њихове потребе. Истраживачки тим чине пејзажни архитекти, психијатри, професионални терапеути и лекари.
