Porodicno pravo Novi Sad, Study notes of Law

Download Porodicno pravo Novi Sad and more Study notes Law in PDF only on Docsity!

Породично право

Скрипта – 2021.

ПРВИ ДЕО Универзитет у Новом Саду

1. Појам, предмет, субјект и објект породичног права

• Породично право је грана права која првенствено уређује правне односе између лица која су повезана браком и сродством. Такође, оно уређује и друге односе, као што су односи који произлазе из ванбрачне заједнице, усвојења, хранитељства и старатељства. Можемо рећи, да оно представља и научну дисциплину, јер оно проучава, систематизује и даје теоријска објашњења правних установа, те предлаже промене постојећих и увођење нових. Можемо се користити општим и посебним научним методама, као што су компаративни, социолошки и историјски метод (објаснити сваки, учено 50 пута).
• Односи у породици проучавају се и у другим научним дисциплинама, као што су психологија, педагогија и социјалне науке. Резултати научних истраживања ових наука су битни, јер помажу у разумевању појединих правих појмова, те могу да утичу на одабир појединих решења у породичном праву, нпр. схватања изражена у психологији утичу на разумевање и појам правног стандарда „најбољи интерес детета“. Свакако да су ове науке од помоћи и у судској пракси, јер од мишљења психолога, педагога и лица која се баве социјалним радом зависи и сама судска одлука. На крају, можемо рећи да породица и породични односи имају и шири контекс, јер су често инспирација за нека ауторска дела, како у области књижевности, тако и у ликовној уметности, музици, позоришту итд...
• Предмет породичног права су породични односи који произлазе из правно релевантних чињеница, као што су брак, сродство, ванбрачна заједница, усвојење, хранитељство и старатељство. Међутим, породичноправни односи имају специфичан карактер који је условљен везама између субјеката односа, а ови односи могу бити: а) Лични – између родитеља и детета, између супружника, али и између сродника, штићеника, старатеља итд... б) Имовински – када се ради о брачном праву, постоји посебан имовински режим између супружника, који је условљен супружничким односима, нпр. у нашем правном систему је заједничка имовина законски брачни режим в) Личноимовински – нпр. издржавање, јер оно има имовинску природу, али је везано за личност повериоца и дужника издржавања, али се такође не може пренети на трећа лица
• Субјекти породичног права су физичка лица. Тако да можемо рећи да је у неким случајевима потребна пословна способност, нпр. да би лица могло да усвоји дете, у неким способност за расуђивање која прати одређен узраст, нпр. лице које је навршило 15. годину живота, може самостално одлучити коју средњу школу ће похађати, а некада је довољно да лице има само правну способност, нпр. дете као субјект односа између родитеља и деце. За разлику од физичких, правна лица нису субјекти породичних односа, али имају важну улогу у породичном праву, нпр. орган старатељства има функцију да брине о породици и заштити породице.
• Објект породичних односа су људске радње и ствари, поводом којих постоје конкретна права и обавезе, нпр. стан је објект на којем постоји заједничка својина супружника, а радње могу бити у облику чињења (нпр. обавеза родитеља да чувају и подижу дете) или нечињења (нпр. забрана злостављања детета).

3. Структура породичног права

• Породично право чине три области:

1. Брачно право – оно регулише склапање брака, правна дејства брака, тј. правне односе између супружника, престанак брака и правна дејства његовог престанка. Део брачног права регулише ванбрачну заједницу, а у неким случајевима регулисане су и заједнице истог пола, те можемо говорити о прерастању брачног права у партнерско право или о партнерском праву, као посебном делу породичног права
2. Родитељско право – регулише односе између детета и родитеља, али и односе између других сродника, те заштиту деце без родитељског старања (усвојење и хранитељство). У складу са све већим давањем значаја правима, интересима и положају детета, ово право бисмо могли назвати и дечје право
3. Старатељско право – регулише старатељство, које представља облик заштите лица која не могу самостално да се старају о себи. Можемо рећи да постоје три врсте старатељства: старатељи малолетника, старатељи пунолетних лица, која су лишена пословне способности и старатељство за посебне случајеве, као облик привременог старатељства. Питање које се поставља је да ли старатељско право чини део породичног права или не, јер се по појединим схватањима оно сматра делом грађанског права, јер се везује за пословну способност лица, али имамо и идеје да се оно сматра делом социјалног права, којим се обезбеђује социјална заштита социјално незбринутих лица. У нашем правом систему, старатељско право се сматра делом породичног права. За старатеља је најчешће поставља сродник штићеника, а домаћи законски текстови који регулишу породичноправну област обухватају старатељство у посебном делу, како Породични закон Србије из 2005. год, тако и Закон о браку и породичним односима Србије из 1980. год.

• У теорији је познато још неколико подела по различитим критеријумима: а) Природа и значај односа у породици као критеријум :
• лично породично право
• имовинско породично право б) У складу са односом који регулише:
• статусно породично право (регулише лични и породични статус)
• нестатусно породично право (регулише нестатусно личне и имовинске односе, који имају дејство само међу странкама) в) У складу са одредбама које регулишу садржину породичних односа, поступак успостављања и престанак породичних односа:
• материјално породично право
• формално породично право г) У складу са ширином односа које регулише:
• породично право у ужем смислу (регулише унутрашње породичне односе)
• породично право у ширем смислу (садржи прописе о друштвеној бризи за породицу)
• Законски текстови у домаћем праву издвајају имовинске односе и поступак у посебне делове, тако да можемо рећи, да уважавају поделу на статусно и имовинско, као и на материјално и формално породично право (Породични закон Србије из 2005. год, тако и Закон о браку и породичним односима Србије из 1980. год.).

4. Устав као извор породичног права

• Устав садржи одређена начела која морају бити поштована у породичном праву, а она су конкретизована законима. Нечала су регулисана у другом делу који носи назив Људска и мањинска права и слободе:

1. Начело равноправности полова, тј. начело о забрани дискриминације по основу пола (чл. 15 и 21)

• прописује једнакост грађана пред Уставом и законом, те брани дискриминацију по свим основама. Оно се конкретизује кроз равноправност жене и мушкарца, као супружника или ванбрачних партнера, равноправност мајке и оца као родитеља, равноправност мушке и женске деце. Посебно се истиче равноправност мушкарца и жене у вези са закључењем, трајањем и раскидањем брака, те равноправност родитеља у правима и дужностима према деци
• прописана је и позитивна дискриминација, како би се поједина лица или групе довели у положај пуне равноправности са осталим грађанима. Привремене мере за постизање тог циља се могу примењивати све док се циљ не оствари, а велик број њих се предлаже у законима о правноправности полова, нарочито из области радних односа, а овим мерама штите се нпр. родитељи мале деце
• ово начело се први пут уводи Уставом из 1946. год. У складу са предратним прописима, жена је у породичним односима имала неповољнији положај у односу на мушкарца и то у брачном и родитељском праву. Тада је жена по Српском грађанском законику закључењем брака губила пословну способност и падала под власт мужа, а мајка је имала подређен положај према деци у односу на права и дужности оца, а женска деца нису имала иста права као мушка

2. Нечело о посебној заштити породице, мајке, самохраног родитеља и детета (чл. 66)

• свакако да је друштво заинтересовано за породицу, због фукнције рађања деце, као значајне за обнављање становништва. Питање које се поставља, да ли је ово начело довољно остварено и у самој пракси? Уставом је прецизирано да се мајци пружа посебна подршка и заштита пре и после порођања, али уочава се и потреба да се заштити самохрани родитељ, без обзира на његов пол. Посебна заштита се пружа деци о којој се родитељи не старају и деци која су ометена у психичком или физичком развоју, а забрањује се запошљавање деце млађе од 15 год, као и запошљавање деце на пословима штетним по њихово здравље или морал, ако су млађа од 18 година

3. Начело о слободном одлучивању о рађању (чл. 63)

• Ово начело се први пут уводи Уставом Југославије из 1974. год. Можемо рећи да се даје слобода грађанима да самостално одлуче када и да ли ће родити дете, као и који ће бити размак између рађања деце. Право на слободно одлучивање о рађању у случајевима неплодности или смањене плодности директно је условљено напретком медицине. Такође, законима о прекиду трудноће прописано је под којим условима се може остварити право на нерађање зачетог детета
• Можемо рећи да се ово начело конкретизује Породичним законом Србије, који садржи одредбу која прописује да жена слободно одлучује о рађању, а овом формулацијом обухваћено је само право на одлучивање о рађању већ зачетог детета, а не и остала овлашћења која произлазе из права на планирање породице. Такође, овом одредбом нису обухваћена овлашћења која има мушкарац, нпр. право на лечење смањење плодности, нити овлашћења која заједнички остварују жена и мушкарац. Због нејасне уставне формулације, постављамо питање ко се све подразумева под појмом „свако“, те постоји предлог да формулација гласи: „Свака жена и мушкарац имају право да слободно одлучују о рађању“, али такође Устав изричито забрањује клонирање људских бића

4. Начело о уређењу брака и ванбрачне заједнице (чл. 62)

• Уставом је прописано да свако има право да слободно одлучи о закључењу и раскиду брака. Брак се закључије пред државним органом и на тај начин се искључује верски брак. Свакако да брак не ужива посебну друштвену заштиту, али због његове важности потребно је да се брак и односи у браку уреде законом. Прописано је да се ванбрачна заједница изједначава са брачном, а њу, права и дужности у њој регулише ПЗС

3. Трећи период почиње доношењем устава ФНРЈ 1946. год и траје до доношења уставних амандмана 1971. год. Донети су бројни закони из породичноправне области: Основни закон о браку 1946. год, Основни закон о односима родитеља и деце 1947. год, Закон о усвојењу 1947. год, који касније постаје основни и Основни закон о старатељству из 1947. год. Ови закони се примењују на читавој територији Југославије, те је породично право тада било унификовано. Свакако да је постојала могућност да републике чланице доносе и своје законе. Можемо рећи да су наведени закони били изузетно напредни, јер су жена и мушкарац изједначени у брачном и родитељском праву, а положај ванбрачне деце је побољшан, уводи се заједничка имовина брачних другова, световни брак итд... У овом периоду се јавља покушај да се изврши кодификација породичног права 1966. год, али он је пропао због доношења амандмана, којима је надлежност у породичном праву пренета са федерације на републике и покрајине
4. Четврти период почиње доношењем уставних амандмана 1971. године и траје до 1992. године, када је донет Устав Савезне Републике Југославије. Уставним амандманима законодавна надлежност у породичном праву преноси се са федерације на покрајине и републике, те оне све доносе своје законе. У Србији је донето неколико закона, а то су Закон о браку 1974. год, Закон о односима родитеља и деце 1974. год, Закон о усвојењу 1976. год и Закон о старатељству 1975. год и на крају, Закон о браку и породичним односима 1980. год. и на тај начин је извршена кодификација породичног права. Међутим, и у Војводини се доноси неколико закона, а то су Закон о браку 1975. год., Закон оодносима родитеља и деце 1975. год, Закон о усвојењу 1976. год. и Закон о старатељству 1971, год. Јавља се и покушај кодификације 1988. год, али он пролази безуспешно, јер је надлежност у породичном праву пренета са покрајина на републику, а и на Косову су прво донета четири закона, а 1984. год је донет Закон о браку и породичним односима
5. Пети период почиње 1992. године доношењем Устава Савезне Републике Југославије и траје до 2006. год. када је донет Устав Србије. Можемо рећи да су Југославију сачињавале две републике, Србија и Црна гора, а законодавну надлежност у породичном праву имале су републике. Уставним законом из 1993. год. покрајински закони престају да важе и од тада се примењује Закон о браку и породичним односима Србије. Назив државе се 2003. год. мења у државну заједницу Србија и Црна Гора, усвајањем Уставне повеље државне заједнице Србија и Црна Гора. У Србији је важио Закон о браку и породичним односима из 1980. год. са изменама, а

2005. год. усвојен је Породични закон, док је у Црној Гори на снази био Породични закон из
2006. год.

6. Шести период почиње 2006. год, а законодавну надлежност има држава Србија и примењује се Породични закон из 2005. год.

6. Закон као допунски извор породичног права (обухвата 7. и 8. питање)

• Закон о матичним књигама Србије из 2009. год:
• можемо рећи да матичне књиге представљају евиденцију личних стања грађана, а воде се по одређеним начелима: а) начело официјелности – прописује да су за вођење књига надлежни државни органи, а у Војводини је тако још од 1894. год., а кроз историју, водиће их црквени органи б) начело једнообразности – прописује да се у матичне књиге уписује иста врста података, а ове податке одређује савезни закон в) начело аутентичности – прописује да су подаци уписани у матичне књиге тачни док се не докаже супротно, те можемо рећи да изводи из матичне књиге имају снагу јавне исправе, а измене у њима, се могу извршити само по одлуци надлежног органа г) начело ограничене јавности – прописује ко има право увида у матичне књиге, нпр. лице на које се ти подаци односе, члан његове уже породице, усвојитељ или старатељ...
• свакако да имамо три врсте матичних књига: а) матичне књиге рођених – уписују се најважнији подаци о неком лицу у време рођења, нпр. име, презиме, скраћено име, пол, дан, месец, година, час рођења, подаци о родитељима и сви каснији подаци, нпр. промена у брачном статусу, смрт, брачни статус... б) матичне књиге венчаних – уписују се најважнији подаци о склопљеном браку, нпр. подаци о супружницима, датум и место склапања брака, сведоци итд..., евентуалне касније промене, нпр. престанак брака, поништајем, разводом, промена личног имена.... в) матичне књиге умрлих – уписују се најважнији подаци о смрти неког лица, нпр. подаци о умрлом лицу, датум и место смрти, лице које је пријавило смрт и сл...
• Закон о ванпарничном поступку Србије из 1982. год:
• уређује бројна питања везана за породично право, пре свега уређује нека лична стања, нпр. лишење пословне способности, проглашење несталог лица за умрло и доказивање смрти, али уређује и породичне односе, нпр. продужење родитељског права, давање дозволе за ступање у брак, стицање пословне способности одлуком суда...
• нестало лице можемо прогласити за умрло:

1. уколико о животу тог лица у последњих пет година није било никаквих вести, а од чијег рођења је протекло седамдесет година
2. уколико о животу тог лица последњих пет година није било никаквих вести, а околности под којима је нестало чине вероватним да више није у животу
3. уколико је то лице нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави, земљотресу или некој другој непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вести шест месеци од престанка опасности
4. уколико је лице нестало током рата или у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести за годину дана од дана престанка непријатељства

• Надлежан суд издаје оглас позивајући нестало лице да се јави или да сва друга лице доставе податке о несталом лицу, а у решењу које се доноси након истека рока, утврђује се тачан датум смрти, а уколико га није могуће утврдити, као дан смрти се сматра дан по истеку рокова. Међутим, уколико се лице накнадно јави, решење о проглашењу за умрло се укида, а то лице поново ступа у већину права и обавеза која проистичу из брака и родитељства, али сам брак мора бити склопљен поново. Проблем који може нестати јесте да је дете дато на усвојење, јер закон не нуди решење за ову ситуацију... Само доказивање смрти је поступак у коме се доказује датум срмти, јер је извесно да је лице умрло или није познат тачан дан смрти
• Закон о парничном поступку из 2011. год. је веома значајан, јер због свог специјалног карактера не регулише општа питања парничног поступка, месну надлежност судова, те се примењују одредбе овог закона у свим ситуацијама које нису регулисане Породичним законом
• Закон о општем управном поступку из 1997. год. нам је значајан, јер се поједина породичноправна питања решавају у управном поступку. Свакако да ПЗС регулише поступак пред органом управе у вези са породичним односима, али се примењује и овај закон, уколико ПЗС не садржи потребне одредбе
• Закон о уређењу судова из 2008. год. одређује стварну надлежност судова у вези са породичним стварима

10. Обичај, судска пракса и правна наука

• Обичај:
• представља друштвену норму која настаје дуготрајним понављањем у истоврсним ситуацијама, те се у друштву ствара свест о обавезности таквог понашања, али често постоји и друштвена санкција уколико се лице понаша у супротности са усвојеним обичајима. Обичај такође може постати формалан извор права посредством закона, нпр. Основни закон о браку из 194 6. год. позива се на обичај у одредби која омогућава диспензацију (дељење, раздвајање) брачне сметње сродства између деце рођене браће и сестара, као и деце полубраће и полусестара, ако се то није противило народним схватањима и обичајима. У породичним односима обичаји су углавном конзервативни, тако да се савремени закони само изузетно позивају на њих
• Судска пракса:
• у неким правним системима судска пракса представља формални извор права, нпр. прецедентни систем. Судска пракса није извор права, али њен правни значај постоји у пракси, јер начелни правни ставови и правна мишљења највиших судова представљају смернице за ниже судове, јер објашњавају одређена нејасна или нерегулисана правна питања, нпр. Упутство Савезног врховног суда о ванбрачним заједницама из 1954. год., којима су дате смернице суду за поступање у споровима на основу ванбрачних заједница
• свакако да и принцип вишестепености суђења утиче на судску праксу, јер нижи судови прихватају мишљења изражена у пресудама виших судова, пре свега због тога што су та мишљења образложена, али и због опасности од поништаја одлуке уколико она није у складу са мишљењем вишег суда
• пример креирања права у судској пракси је случај мртвих бракова, тј. бракова који су постојали само формално. Према Основном закону о браку из 1946. год.. искључиво крив брачни друг није имао право да тражи развод брака, а уколико други брачни друг није желео да покрене бракоразводни поступак, брак није могао бити разведен. Због тога, у судској пракси је формиран став да после дужег одвојеног живота, искључива кривица једног, прераста у кривицу оба брачна друга, те поступак за развод прака може покренути било који од брачних другова
• судска пракса нам је од посебног значаја приликом примене правних норми, а нарочито када се ради о правним стандардима који своју садржину добијају тек у примени права, а у породичном праву их постоји неколико: правни стандард најбољи интерес детета, очигледна неправда, оправдани разлози...
• Правна наука:
• гледано кроз историју, правна наука је била и формални извор права, те су у римском праву мишљења истакнутих правника постојала обавезна за судове, тј. постајала извор права. Познати правни теоретичари и стручњаци имају велик утицај на стварање права, те су неке законе и израдили неки од њих, нпр. Имовински законик за Црну Гору из 1 8 88. год. саставио је Валтазар Богишић, па је због тога закон познат као Богишићев закон. Чак и данас, мишљења правних стручњака имају велик значај приликом доношења закона, као и у примени правних прописа, а то се остварује чланством стручњака у комисијама за израду закона, давањем теоријских објашњења појединих правних решења, предлозима за измену и увођење савремених правних решења и института

11. Породица: појам, начела, врсте, функције

• На међународном нивоу породицу дефинише Општа декларација о правима човека УН из 1948. год., а дефиниција гласи: „Породица је природна и основна ћелија друштва и има право на заштиту друштва и државе“. За разлику од Опште декларације, ПЗС и други закони из породичне области не садрже дефиницију породице, а овакво решење је донето из неколико разлога:

1. Породично право регулише породичне односе, односе између појединих чланова породице, те сама породица није титулар права и дужности
2. Доношење прецизне дефиниције доводи до ограничења појма породице, а породични односи се брзо развијају, те нам се појављују нови облици породице, нпр. ванбрачна породица добија правни значај тек у савременом праву, бинуклеарна породица настаје као последица заједничког старања родитеља у ситуацији када родитељи не воде заједнички живот... Међутим, у неким земљама на значају се даје и истополним породицама, тиме што се омогућава партнерима истог пола да усвоје дете или постану родитељи применом зачећа уз биомедицинску помоћ

• Карактеристичан облик породице нам је нуклеарна породица, коју чине родитељи и деца. Насупрот овом, велики значај кроз историју има и породична задруга. Њу сачињава група сродника која заједно живи и привређује, а њен правни положај, наследне и имовинске односе унутар ње регулише Српски грађански законик, а породична задруга је имала својство правног лица. Данас, домаће породично право придаје значај ширим породицама, тиме што регулише имовинске односе чланова породичне заједнице, кроз посебан облик имовине који настаје у породичној заједници – заједничка имовина. Међутим, оне су изузетак, јер преовлађује нуклеарна породица, док је у периоду пре Другог светског рата преовлађивала породична задруга.
• Правимо разлику између неколико облика породице: а) Породице се могу разликовати по начину настанка: брачна, ванбрачна и адоптивна породица, у зависности од тога да ли је дете рођено у браку, ван брака или је усвојено б) Породице могу бити и потпуне, када се састоји од оба родитеља и њихове деце и непотпуна, када се састоји од једног родитеља и детета. Данас, јавља нам се све више породица насталих склапањем новог брака или ванбрачне заједнице, после престанка брака родитеља, а тада породицу чине очух, маћеха и природни родитељ, па и њихова деца (реорганизована породица)
• Свакако да породица има разне функције: а) Репродуктивна функција – значајна за породицу, јер се она шири рађањем деце, али и за друштво, јер утиче на обнављање становништва б) Психолошко-емотивна функција – остварује се успешно само у оквиру породице, јер се унутар ње пружа психолошко-емотивна подршка, разумевање итд... в) Економска функција – обухвата производну и потрошну компоненту, производну имају само породице које врше производњу, нпр. мала и средња предузећа, док потрошну компоненту имају све породице г) Васпитно-образовна функција – васпитање подразумева преношење правила понашања у друштву, док је образовна функција већим делом пренета на друштвене установе, нпр. школе, факултете д) Заштитна функција – штити здравље и живот својих чланова, али пружа и економску, правну и моралну заштиту
• Начела која се односе на породицу су бројна, а то су начело о посебној заштити породице и начело којим се прецизира да породица ужива посебну државну заштиту садржано у ПЗС; начело о поштовању породичног живота, које је предвиђено ПЗС, али не и Уставом; право на поштовање породичног живота заштићено је Конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, а за европско породично право значајна је пракса Европског суда. Свакако да је стил којим је формулисана одредба о заштити породичног и приватног живота јединствен, а избор ове формулације указује на намеру да се остави одређена слобода уговорницама у регулисању приватних и породичних односа. Касније, ово право се регулише и Породичним законом Србије, те добија значајно место и на унутрашњем плану.

15. Популациона политика

• Популациона политика се води на државном нивоу, а представља политику према становништву. Има неколико облика: а) Пронаталитетна политика – води се у земљама у којима је природни прираштај низак или негативан. Овај облик популационе политике води се у великом броју европских држава, те нпр. у Француској и Немачкој постоји систем разних подстицаја рађања деце (дечији додатак, додатак на материнство, додатак за рођење и тд...). Поред тога што се мере предузимају на државном нивоу, у овој области веома је јак и невладин сектор кроз различите организације које се баве подстицањем рађања, нпр. асоцијација Pro familia у Немачкој б) Политика ограничења наталитета – води се у земљама са превисоким наталитетом, нпр. Кина. Циљ ове мере је рестрикција рађања и то у правцу рађања једног детета у породици, а мере у том правцу су бројне, нпр. ускраћивање плаћеног одсуства в) Диференцијална популациона политика – води се у земљама у којима се на различитим деловима територије захтева различита популациона политика
• Што се тиче Србије, природни прираштај је негативан, а у периоду од 2002. до 2011. год, број становника се смањио за око 240 000. Свакако да су мере за планирање породице комплексне, а и доносе се на различитим нивоима, почевши од државног, па све до нивоа локалне самоуправе, нпр. у Војводини је 2004. год. Скупштина АПВ усвојила „Програм демографског развоја АПВ са мерама за његово спровођење“. Једна од најзначајнијих мера је новчана накнада за треће дете, која би се исплаћивала мајци у висини просечне месечне зараде у Покрајини и то све до 19те године живота трећег детета, без озбира да ли је мајка запослена или не. Међутим, мера се не примењује, јер нема довољно средстава.
• Свакако да закони из различитих области садрже мере којима се подстиче наталитет: а) Закон о раду подстиче рађање трећег и четвртог детета на тај начин што се породиљско одсуство и одсуство са рада продужавају са једне, на две године. Породиљско одсуство траје три месеца од рођења детета, а одсуство са рада се остварује после тог периода, па до годину или две за треће и четврто дете. Овим правима се може користити и самохрани отац или у случају када мајка није у радном односу. За време ове врсте одсуства, отац или мајка имају право на накнаду зараде б) Закон о финансијској подршци породици са децом предвиђа посебан подстицај рађању деце, а финансијска подршка обухвата различите накнаде, нпр. накнада зараде за време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета, родитељски додатак, дечији додатак... Родитељски додатак је прогресиван, а највиши је за четврто дете и не зависи од социјалног стања породице, тако да се ради о пронаталитетној мери в) Закон о пензијском и инвалидском осигурању фаворизује рађање трећег детета, те жени која га роди урачунава у посебан стаж време у трајању од две године. Изменама и допунама овог закона из 2005. год. проширују се права детета без оба родитеља, те дете има право на породичну пензију, не само по једном, него по оба родитеља, а ова мера је значајна као мера којом се штити дете
• У Србији је уведено право на бесплатне поступке вантелесне оплодње паровима до 40 година старости, тако да је на тај начин вантелесна оплодња постала доступна већем броју парова. Повољнији стамбени кредит за младе парове, такође представља једну од значајних мера.

16. Насиље у породици: појам и мере заштите од насиља у породици

• Породичноправна заштита жртава породичног насиља није постојала све до доношења Породичног закона 2005. године. Специфично кривично дело које се односи на насиље у породици унето је у кривично законодавство 2002. год, а данас је регулисано Кривичним закоником из 2005. год. Поред кривичноправне заштите, потребно је да постоји и породичноправна заштита, јер се на тај начин пружа ефикаснија и бржа заштита жртве, поступак је краћи, јер је предвиђен као нарочито хитан, а мере имају за циљ да се спречи даље насиље и да се заштити жртва.
• У Породичном закону регулисан је појам насиља у породици, круг лица која се сматрају члановима породице, мере и поступак заштите. Првенствено се истиче да је насиље у породици забрањено и да свако лице има право на заштиту од насиља. Међутим, насиљем у породици се сматра понашање којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице, а понашања која доводе до угрожавања могу бити:
• наношење или покушај наношења телесне повреде
• изазивање страха претњом убиства или наношење телесне повреде члану породице или њему блиском лицу
• присиљавање на сексуални однос
• навођење на сексуални однос или сексуални однос са лицем које није навршило 14ту годину живота или немоћним лицем
• ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима
• вређање, као и свако друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање
• У смислу насиља у породици, члановима породице се сматрају:
• супружници или бивши супружници
• деца, родитељи и остали крвни сродници, те лица у тазбинском или адоптивном сродству, односно лица која везује хранитељство
• лица која живе или су живела у истом породичном домаћинству
• ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери
• лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела заједно
• Породични закон прописује мере заштите од насиља у породици које суд може одредити против лица које насиље врши. Свакако да суд може одредити једну или више мера заштите према насилнику или жртви, у зависности од тога које мере сматра сврсисходним у конкретном случају. Мере заштите прописане су чланом 198., а оне су:

1. Издавање налога за исељење из породичног стана или куће, без обзира на право својине или закупа непокретности

• ова мера је од изузетног практичног значаја, јер се веома често дешава да жртва напусти породични дом да би се заштитила. Углавном се ради о женама, са или без деце, које траже уточиште на другом месту. Због тога је држава основала сигурне куће, али свакако да је њихов капацитет недовољан. Међутим, боље решење је да жртве насиља остану у породичном амбијенту, а то се постиже исељењем насилника. Налог за исељење се може дати лицу без обзира да ли је оно власник или закупац непокретности, а ова мера не дира у његова својинска или друга права, али му привремено ограничава право да станује у том стану или кући

2. Издавање налога за усељење у породични стан или кућу, без обзира на право својине или закупа непокретности

• овом мером се штити жртва, на тај начин што се одређује да се жртва која је била избачена актом насиља усели у породични дом, а налог за усељење се може одредити лицу које није ни власник, ни закупац стана

3. Забрана приближавања члану породице на одређеној удаљености
4. Забрана приступа у простор око места становања или места рада члана породице
5. Забрана даљег узнемиравања члана породице

• Она дефинише и насиље као свако дело физичког, сексуалног, психичког или економског насиља до којег долази у оквиру породице или домаћинства, односно између бивших или садашњих супружника или партнера, независно од тога да ли починилац дели или је делио исто боравиште са жртвом“. Такође, предвиђа последице принудног брака, јер су државе дужне да обезбеде поништај или развод таквог брака, а на крају, можемо рећи да се државе обавезују да инкриминишу фенитално сакаћење жена, принудни абортус и принудну стерилизацију.
  18. Појам и облици сродства – крвно сродство (појам и рачунање)
• Сродство можемо одредити као однос између два лица који настаје на основу одређених чињеница, а има правни или друштвени значај. Чињенице на којима се заснива сродство су рођење, склапање брака и усвојење. Можемо рећи да рођење представља основ заснивања крвног сродства, склапање брака тазбинског, а усвојење адоптивног. Свакако да сродство има особину трајности, јер крвно и тазбинско сродство не могу престати, док адоптивно може, уколико се поништи усвојење.
• Кроз историју можемо срести још неколико облика сродста, нпр. у Римском праву нам се јавља агнатско сродство чији основ је заједница живота и рада, имамо и когнатско сродство, чији је основ крвна веза, а на крају имамо и affinitas , сродство једног брачног друга са крвним сродницима другог. У Србији се пре Другог светског рата може средсти духовно сродство, побратимство и посестринство. Можемо рећи да је пријатељство сродство између сродника једног брачног друга и сродника другог. Духовно сродство настаје крштењем и на крају нам се јављају побратимство и посестринство, а они настају као уговорно, заветно сродство. Сва три сродства представљају брачну сметњу у складу са црквеним прописима. Шеријатско право познаје сродство по млеку, које настаје дојењем туђег детета, које није навршило две године.
• Крвно сродство настаје рођењем, а у крвном сродству се налазе сва лица која проистичу једно из другог и лица која имају заједничке претке. У првом случају ради се о правој лицији, а у другом о побочној. Права линија може бити усходна и нисходна, док побочна може бити пунородна и полуродна, тј. по оцу или по мајци. Можемо рећи да су лица у правој линији нпр. отац и син, баба и унука, а лица у побочној линији су брат и сестра (заједнички преци су родитељи)... Овде говоримо о пунородном побочном сродству, јер лица имају оба заједничка претка, а полуродно побочно сродство постоји између, нпр. полубрата и полусрестре по оцу...
• Сродници се могу груписати по различитим критеријумима, а систем који чини основу на којем се базира наше право, пре свега наследно право је парентеларно-линеарни систем. По њему се сродници сврставају у колена и линије: а) Прво колено проистиче од истог претка, тј. радоначелника. Можемо рећи да њега чине сви потомци једног лица (моја деца, моји унуци, моји праунуци...) б) Друго колено чине родитељи као радоначелници и сви њихови потомци, изузимајући сроднике првог колена (моје сестре и моја браћа, њихова деца...) в) Треће колено чине деде и бабе као радоначелници и сви њихови потомци, изузимајући сроднике првог и другог колена (мој стриц, мој ујак, тетке, њихова деца...) г) Четврто колено чине прадеде и прабабе као радоначелници и сви њихови потомци, изузимајући сроднике, првог, другог и трећег колена (бабатетка, прадеда, прабаба...)
• Линија представља ужу групацију сродника унутар колена, нпр. у првом колену свако моје дете, са својом децом формира линију, а сродници се могу разврстати и по лозама, а она представља везу сродника по основу поделе предака једног лица, нпр. мајчина лоза, очева лоза итд...
• Рачунањем крвног сродства одређује се близина сродства у коме се налазе два лица. Свакако да постоји више начина рачунања. У римском праву се примењивао принцип колико рођења толико степена, а ово правило важи и данас, нпр. мајка и ћерка су у првом степену праве линије, иако ћерка представља мајчино прво колено, а мајка ћеркино друго колено; баба и унука су у другом степену праве линије, иако унука представља бабино прво колено, а баба унуци треће колено итд... Побочно сродство почиње од другог степена, те су најближи сродници у побочној линији рођени брат и сестра, те су они у другом степену сродства и другом колену; стриц и синовица су у трећем степену сродства, иако је синовица друго колено стрицу, а стриц треће колено синовици...
• Крвно сродство се може посматрати као брачно и ванбрачно, у зависности од статуса лица. Ова подела нема значај, јер су ванбрачна деца изједначена са децом рођеном у браку.

19. Крвно сродство – правни значај

• Крвно сродство се у породичном праву сматра као брачна сметња, као основ обавезе издржавања и као сметња за усвојење. Међутим, у наследном праву оно представља основ законског наслеђивања, јер су наследници груписани у наследне редове, а по основу груписања сродника у колена.
• Свакако да крвно сродство представља битан елемент и неких других грана права:

1. У кривичном праву, Кривични законик из 2005. год. прописује групу кривичних дела која садржи кривична дела везана за сродство, нпр. дела против брака и породице (злостављање малолетног лица, насиље у породици...)
2. У стамбеном праву, Закон о становању из 1992. год. одређује породично домаћинство закупца у које улазе дете, родитељи и лице које издржава по закону
3. У пензијском праву, Закон о пензијском и инвалидском осигурању из 2003. год. одређује која лица имају право на породичну пензију
4. У грађанско-процесном праву, Закон о парничном поступку из 2011. год. прописује да сродство представља разлог за искључење судије. Судија не може вршити своју дужност уколико му је странка, њен законски заступник или пуномоћник сродник по крви у првој линији, а у побочној линији до четвртог степена. Исто се односи и на вештака, јер се на овај начин обезбеђује непристрасност судије и вештака. Поред наведеног, сведок не мора дати одговор на поједина питања, уколико би га тај одговор изложио тешкој срамоти, знатној имовинској штети или кривичном гоњењу себе или својих сродника у правој линији до било ког степена, а у побочној линији до трећег степена и на овај начин се штите сроднички односи.
5. Закон о јавном бележништву прописује изузеће бележника уколико му је странка или њен законски заступник или пуномоћник сродник по крви у правој линији до било ког степена, а у побочној линији до четвртог степена
6. У кривично-процесном праву, Закон о кривичном поступку из 2001. год. прописује да учесници поступка не могу бити сродници у правој линији и до четвртог степена побочног сродства (судија, тужилац, окривљени, бранилац...), како би се постигла непристрасност суђења. Међутим, сродници у правој линији и до трећег степена побочног сродства су ослобођени дужности сведочења, јер се на тај начин штите сроднички односи
7. Адоптивно сродство

• Адоптивно или грађанско сродство настаје правним путем, тј. заснивањем усвојења. Можемо рећи да се ово сродство формира између усвојиоца и усвојеника, свих сродника усвојиоца и свих будућих потомака усвојеника. Наш породични закон познаје само један облик усвојења, а права и обавезе између усвојиоца и усвојеника и свих њихових сродника су иста као и права и обавезе између родитеља и детета и природник сродника. Тако да можемо рећи да све што се односи на правни значај крвног сродства важи и за усвојење.
• Закон о браку и породичним односима из 1980. год. прописује два облика усвојења, тј. потпуно и непотпуно. Дејства потпуног усвојења су иста као дејства природног рођења и сродства, док се код непотпуног усвојења сродство формира између усвојиоца и усвојеника и усвојеникових потомака, представља брачну сметњу, али са опцијом отклањања њеног дејства. Такође, код непотпуног усвојења наследна права могу бити ограничена или искључена, а усвојеник не мора носити презиме усвојиоца.
• Свакако да закони из других области наглашавају правни значај овог сродства, поготово између усвојиоца и усвојеника (стамбено право, пензијско право, процесно право...), али са обзиром на изједначење усвојеника и рођене деце не би требало правити разлику иззмеђу њих.

22. Лично име

• Лично име се регулише у једанаестом делу Породичног закона. Свакако да правна регулатива личног имена представља део грађанског права, јер оно има карактеристику грађанске личности. Међутим, законодавац је материју везану за лично име регулисао Породичним законом, због повезаности са брачним или породичним статусом неког лица. Такође, Устав садржи једну одредбу, којом прописује да су избор и коришћење сопственог личног имена и личног имена деце слободни.
• Лично име се састоји од имена и презимена. Презиме означава припадност појединца одређеној породици, а име његову индивидуалност у оквиру те заједнице. Оно се уписује у матичну књигу рођених, а уколико неколико чланова исте породице има исто име, за разликовање се може користити нека друга одредница, нпр. средње слово. Такође, лице чије име и презиме садржи више од три речи има законску обавезу да одреди скраћено лично име којим ће се служити приликом предузимања правних радњи и правних послова, а то скраћено име се уписује у матичну књигу. Породични закон регулише неколико питања која су у вези са личним именом, а која су опшег карактера, нпр. право на промену личног имена, надлежности органа, заштита личног имена...
• Лично име се може променити под одређеним условима, а свака промена се уписује у матичну књигу рођених:
• презиме се може променити:

1. утврђивањем или оспоравањем материнства или очинства
2. усвојењем
3. склапањем или раскидом брака

• име се може променити уколико је лице навршило петнаест година и уколико је способно за расуђивање, а изузеци су:

1. лица против којих се води кривични поступак за дело које се годин по службеној дужности
2. лица која су осуђена за кривично дело за које се гони по служвеној дужности док казна није извршена
3. лица која би променом личног имена намеравала да избегну неку обавезу
4. лица која би ставила неко погрдно име, име којим се вређа морал или име које је у супротности са обичајима и схватањима средине

• Заштита права на лично име је први пут регулисана Породичним законом, а закон регулише повреду овог права, давање пристанка за употребу личног имена и тужбе којима се оно штити: а) Повреда овог права може настати спречавањем или ометањем у вршењу права на лично име, оспоравањем права, искривљавањем личног имена или његовом неовлашћеном употребом б) Титулар овог права може дати пристанак за употребу свог личног имена или дела имена у допуштене сврхе, али уз одговарајућу накнаду. Свакако да је за употребу презимена потребан пристанак и других лица која носе исто, уколико би се употребом повредило њихово право в) Заштита права се може тражити од суда у парничном поступку, а лице чије право је повређено може захтевати од суда да:
• утврди постојање права да се лице служи својим личним именом
• нареди уклањање, уништење или преиначење предмета којима је извршена повреда права, повлачење тврдње којом се оспорава имаоцу ово право или нешто друго што је потребно за уклањање стања повреде права
• забрани даље вршење или понављање радње којом се повређује право, под претњом плаћања одређене своте новца повређеном, ако се радња повреде не обустави или ако се понови
• досуди накнаду материјалне и нематеријалне штете
• досуди део добити остварене употребом личног имена, сразмерно томе колико је употреба личног имена допринела остварењу добити
• Уколико је титулар овог права умро, заштиту права на лично име може захтевати и лице које је умрли одредио да се стара о заштити његовог личног имена, тј. супружник, дете или родитељ умрлог. Такође, приликом склапања брака, суптужници стичу право на промену презимена, као и после развода.

Породично право

Скрипта – 2021.

ДРУГИ ДЕО Универзитет у Новом Саду