Download Sveti Ignjatije Brjančaninov and more Lecture notes Mathematics in PDF only on Docsity!
Sveti Ignjatije Brjančaninov
SLOVO O SMRTI
PREDGOVOR
SMRT JE NEPOJMLjIVA ČOVEKU BOGOM NAM SE OTKRIVA PRIRODA SMRTI UDEO TELA POSLE SMRTI UDEO DUŠE POSLE SMRTI RAJ I NEBESA PAKAO RAZDVAJANjE DUŠE OD TELA SMRT PRAVEDNIKA I GREŠNIKA SMRT DUŠE VEČNA SMRT ADSKE MUKE VAZDUŠNA MITARSTVA DUHOVNI PROLAZAK KROZ MITARSTVA ZA ŽIVOTA NA ZEMLjI SMRTNI GREH STRAST PRIPREMANjE ZA SMRT PAMĆENjE SMRTI ILI SEĆANjE NA SMRT POZIV NA SEĆANjE I RAZMIŠLjANjE O SMRTI TROPAR I KONDAK
PREDGOVOR
Sveti Ignjatije Brjančaninov, veliki pisac pravoslavne duhovnosti, živeo je u 19. veku. Rodio se 5. februara 1807. godine u selu Pokrovskom Vologodske gubernije i na krštenju dobio ime Dimitrije. Njegov otac, Aleksandar Semjonovič Brjančaninov, ugledni plemić, maštao je o svetovnom uspehu svoga sina. Majka njegova, Sofija Atanasjevna, predano se bila posvetila porodici, naročito vaspitanju starijeg sina Dimitrija, čiji je um zablistao u najranijem detinjstvu. Već kada je počeo da čita prve knjige, pokazalo se njegovo buduće duhovno opredeljenje: od svih knjiga najomiljenija mu je bila ʺUčilište pobožnostiʺ, gde se opisuje život drevnih podvižnika. Rano je otkrio lepotu molitve i u njoj našao duboki smisao i radost. U roditeljskom domu od odabranih učitelja primio je vrhunsko obrazovanje. Kada je Dimitrije napunio 15 godina uputio se u Petrograd da bi se, po želji svoga oca, upisao u Glavno inženjerijsko učilište. U školi je ubrzo privukao pažnju svojim umnim sposobnostima, neobičnom skromnošću i istinskom pobožnošću. Bio je omiljen gost na literarnim večerima u čuvenim petrogradskim domovima. Ljudi iz otmenog sveta pokušavali su na sve načine da za sebe pridobiju ovu izuzetnu ličnost. No njegova duša, od rođenja zagledana u neprolazne vrednosti, nije mogla da u tome nađe zadovoljstvo. Više od dve godine mladi Dimitrije je temeljno proučavao prirodne i društvene nauke i sebi postavljao pitanje: ʺŠta, zapravo, pružaju nauke čoveku? Čovek je večan i njegov posed treba da bude večan! Pokažite mi to večno vlasništvo koje bih mogao da imam sa sobom i van granica ovoga sveta. Ali, ʺnauke su ćutaleʺ. Samo jedna, božanstvena nauka, odazvala se na pitanje onome ko je tražio istinu. Više ništa nije moglo da ga spreči u ostvarenju namere da svoj život posveti Bogu. Strpljivo je podneo sva teška iskušenja koja su nakon toga usledila. Teže od svega bilo je protivljenje roditelja koji su uporno nastojali da sina odvoje od monaškog puta. Bez roditeljskog blagoslova i saglasnosti da dobije ostavku, Dimitrije Brjančaninov, u to vreme oficir, nije mogao da započne monaški život. Kada su se njegove ljudske snage istrošile, teško se razboleo, što je bila opomena svima da treba da popuste pred ovim očiglednim znakom Božije volje. 1827. godine Dimitrije Aleksandrovič stupio je kao iskušenik u Aleksandro‐Svirski manastir, predajući se na duhovno rukovođenje ocu Leonidu, budućem Optinskom starcu. Nekoliko narednih godina proveo je u potpunoj poslušnosti. Prilike su od njega zahtevale da promeni više manastira, gde se susretao sa iskusnim duhovnicima. To ga je ukrepilo u predanosti volji Božijoj i obogatilo njegovo duhovno iskustvo. Zamonašen je 1831. godine i dobio ime Ignjatije. Uskoro je postao iguman Trojice‐Sergejeve pustinje blizu Petrograda. Kao nastojatelj predano je rukovodio duše monaha, poučavajući ih božanstvenoj nauci, što mu je predstavljalo izvor najveće radosti. U Sergijevoj pustinji napisao je većinu svojih dela.
vazdušnim mitarstvima, paklu i večnim mukama. Sve što je izneo, Svetitelj svedoči rečju Svetog pisma i svetih Otaca, služeći se i empirijskim naukama gde god je to moguće i potrebno. On to čini u želji da palom čoveku pomogne da uvidi koliko je dubok njegov pad. U takvom stanju čovek nije ni sposoban da sagleda kako je, udaljavanjem od spasonosne božanstvene nauke, upao u pogubnu, demonsku nauku. Tako je prihvatio lažni razum, nazvao ga ʺzdravimʺ, i po toj logici ‐ odbacio upravo onu nauku koju nikada, kao sazdano biće, nije imao pravo da menja. Odvojen od razuma istine, čovek pogrešno zaključuje i o ovozemnim i o večnim stvarima: ne veruje u besmrtnost duše, a ako i poveruje, lakše se priklanja lažnim religijama koje zavode svakog Adamovog potomka istom prevarom kojom je zaveden praotac ovih ljudi. Polazeći od mesta gde se začeo greh koji je čoveku doneo smrt, Svetitelj nas vodi kroz prostranstva nebeskog beskraja, nezamislive rajske lepote što oko ne vide i uho ne ču, ne skrivajući od nas ni strašne paklene predele u dubini zemlje gde crv ne umire i oganj se ne gasi. Besmrtna duša, kada se odvoji od tela, odlazi ili u Carstvo neprolazne slave Hrista Gospoda, gde je beskrajna radost, ili u zemlju plača, gde su beskrajne muke. To zavisi od opredeljenja koje je sama duša ispoljila na zemlji. Svetitelj nam navodi primere Božijih ugodnika, onih ljudi koji su umeli da čuju reč Bogoglasnog Hristovog Preteče: Pokajte se, približilo se carstvo nebesko, koja je na taj način pozvala ljude svih vremena da se vrate u dom svoga Oca, u večitu svoju postojbinu. Bez pokajanja nemoguć je povratak Bogu. Navedeni su i mnogi primeri nepokajanih grešnika koji su do svog poslednjeg izdisaja odbijali da prihvate ovaj jedini uslov koji svakom zabludelom sinu omogućava izmirenje sa svojim Ocem. Kao da je cela ova knjiga vapaj vladike Ignjatija da se čovek pokaje pre smrti, dok još ima vremena, kako bi izbegao strašna mitarstva čiji poglavari zlobno dočekuju dušu koja im se potčinila za života na zemlji, spremni da je zarobe kao svoje večno vlasništvo. Saglasno sa svim Ocima Crkve koji uče da je sećanje na smrt i Strašni sud neophodno svima koji teže spasenju, sveti Ignjatije nas upućuje na svagdašnje razmišljanje o smrti. ʺShvativši kratkoću našeg zemnog života i sujetnost svih zemnih dobitaka i preimućstavaʺ, kaže Svetitelj, ʺshvativši užasnu budućnost koja očekuje one koji prenebregavši Iskupitelja i iskupljenje, prineše sebe svecelo na žrtvu grehu i truleži, ‐ odvratimo mislene oči naše od netremičnog gledanja na varljivu i opčinjujuću lepotu sveta, koja lako zarobljava slabo srce čovečije u ljubav prema sebi i u služenje sebi. (...) Upotrebimo naš zemaljski život, taj veliki dar Božiji, shodno određenju naznačenom od Boga, na poznanje samih sebe, na nazidanje svoga večnog udela.ʺ Jer, ʺako bismo i sav svet zadobili za sebe, kada se nađemo u grobu, ništa nećemo imati od ovoga sveta: ni lepote, ni slave, ni vlasti, ni ugleda, niti bilo kakvog ovdašnjeg blaga.ʺ Blago čovečije nije propadljiva, gruba materija, nego tanana, nevidljiva duhovna lepota. Ona se pokazuje i postaje vidljiva dušama molitvenika u tišini, prijateljima Božijim, kojima Sam Bog otkriva ono što je skriveno od onih koji ne žive čisto. Takav je bio vladika Ignjatije
Brjančaninov, Božiji izabranik, koji je iz svoje svete duše izblagovestio nama reči ove knjige koje mu je Bog otkrio da bi nam pokazao put ka spasenju. _Pomeni Gospode u Carstvu Svome moje roditelje
- Mihaila i + Mariju Prevodilac_ SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI SMRT JE NEPOJMLjIVA ČOVEKU Da se opominješ dana kad si izašao iz Misira dok si god živ. [ 1 ] Smrt je velika tajna. Ona je ‐ rađanje čoveka iz zemnog vremenog života za večnost. U trenutku odvijanja tajne smrti, mi svlačimo sa sebe svoj grubi omotač ‐ telo, i, duševnim bićem, tananim, eternim, prelazimo u drugi svet, u obitelj bića istorodnih s dušom. Svet je taj nedostupan grubim organima tela, kroz koje, za vreme našeg prebivanja na zemlji, dejstvuju osećanja, koja, inače, i pripadaju duši. Duša, kad izađe iz tela, nevidljiva nam je i nedostupna, kao i drugi predmeti nevidljivog sveta. Mi u času odvijanja tajanstvenog čina smrti samo opažamo ne‐disanje, naglu beživotnost tela. Zatim ono počinje da se raspada, i mi žurimo da ga sakrijemo u zemlju. Tamo ono postaje žrtva truleži, crva, zaborava. Tako su umrla i zaboravljena bezbrojna ljudska pokolenja. Šta se zbivalo i zbiva s dušom kad napusti telo? To nam ostaje, pri našim mogućnostima poznanja, neizvesno. Skrivena je tajna ‐ smrt. Dok svetlost hrišćanstva nije ozarila ljudski rod, on je o besmrtnosti duše imao uglavnom grube i lažne predstave. Najveći paganski mudraci jedino su mogli da samoumno zaključuju i nagađaju o tome. No, ipak je srce palog čoveka, kao da ne beše pomračeno i ograničeno, istrajno opipavalo, da tako kažemo, svoju večnost. Sva idolopoklonička verovanja služe kao dokaz za to; sva ona obećavaju čoveku život posle smrti, ‐ život ili srećan ili nesrećan, zavisno od zemaljskih zasluga. Nama, kratkovekim tuđincima na zemlji, neophodno je da poznamo svoj udeo u večnosti. Ako već za vreme kratkog ovdašnjeg stranstvovanja svoje brige usredsređujemo na to da udaljimo od sebe svaku tugu i okružimo se svakom prijatnošću, tim pre smo dužni da se pobrinemo o svom
NAPOMENE:
- Kor. 2, 10. SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI UDEO TELA POSLE SMRTI I telo produžava da živi, mada znamo da se ono raspada i vraća u zemlju iz koje je uzeto: ono produžava da živi u samom truljenju svome; ono nastavlja da živi u raspadu, kao seme u zemlji, očekujući ponovno sjedinjenje s dušom, posle čega će postati više nedostupno ovoj vidljivoj smrti. Tela posebnih izabranika Božijih ne podležu truljenju, jer su obilno ispunjena blagodaću Božijom, i u samoj seni smrtnoj projavljuju početak svoga slavnog vaskrsenja. Umesto zadaha, ona odišu miomirom; umesto da okolinom šire smrtonosnu zarazu, ona donose isceljenje od svih bolesti, ulivaju život. Takva tela su istovremeno mrtva i živa ‐ mrtva po prirodi čovečijoj, živa prisustvom u njima Svetoga Duha. Ona svedoče u kakvom je dostojanstvu i svetosti sazdan Bogom čovek, a to dostojanstvo, ta svetost vraćeni su iskupljenjem. SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI UDEO DUŠE POSLE SMRTI U to vreme, kada telo usni smrtnim snom, šta se dešava s dušom? Reč Božija nam otkriva da se naše duše, po razlučenju svom od tela, zavisno od ispoljenog opredeljenja u zemaljskom životu, prisajedinjuju ili silama dobra, ili silama zla, Angelima svetlosti, ili palim anđelima. S angelima one čine, po svojoj prirodi, jednu vrstu bića, deleći se po kakvoći, slično njima, što je posledica slobodne volje bića, prvobitno neporočnih i svetih. Neposredne dokaze za to nalazimo u Svetom Pismu i u spisima Svetih Otaca. Gospod je obećao pokajanom razbojniku skoro preseljenje dušom s krsta u raj. Zaista ti kažem, rekao je On njemu, danas ćeš biti sa mnom u raju. [ 1 ] Stradalnik, ubogi Lazar, odnesen beše po končini svojoj Angelima do mesta u raju, nazvanog naručjem Avramovim, a kada je umro
nemilosrdni bogataš koji se veseljaše u vreme zemnoga života svaki dan sjajno, bačen beše u ad.[ 2 ] Duše pravednika, razlučivši se od tela, ozaruju se blaženstvom na nebu, u očekivanju vaskrsenja tela, kako kazuje tajnovidac Jovan Bogoslov;[ 3 ] u adu, u strašnim mukama, čekaju ga grešnici.[ 4 ] Kada zatrubi vaskrsna truba, tada će raj pokazati nebožitelje radi slavnog sjedinjenja sa svojim telima, koja će oživeti od glasa Sina Božijega,[ 5 ] kao što je čuo taj glas Lazar koji, posle četiri dana već beše počeo da truli u grobu, i oživeo je: ad će pokazati mrtvace svoje za Strašni sud i konačnu presudu. Po izricanju presude i po njenom izvršenju, udvostručiće se blaženstvo pravednika, ‐ grešnici će se vratiti u ad, gde će dvostruko biti mučeni.[ 6 ] O stanju pravednika po vaskrsenju Gospod je blagovestio da su oni kao Angeli Božiji na nebu, ravni su Angelima. [ 7 ] Navešćujući o svom drugom dolasku i Strašnom sudu, Gospod je kazao da će On tada reći pravednicima što Mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta; a grešnicima koji Mu stoje s leve strane reći će: Idite od mene prokleti u oganj vječni koji je pripravljen đavolu i anđelima njegovim. [ 8 ] I to je neosporno, da će plata kako pravednika, tako i grešnika, biti sasvim različita. Pravednost Božija uzvratiće svakom čoveku po delima njegovim. [ 9 ] Nije samo bezbrojno mnoštvo nebeskih obitelji, po svedočenju Spasitelja, no i ad ima mnoštvo raznih tamnica i raznovrsnog mučenja: ko je sagrešio u znanju biće mnogo bijen, a ko je sagrešio u neznanju biće malo bijen. [ 10 ] Hrišćani, samo pravoslavni hrišćani, koji su uz to vodili blagočestiv život na zemlji, ili su sebe očistili od grehova iskrenim pokajanjem, ispovešću pred duhovnim ocem i ispravljanjem sebe , naslediće zajedno sa svetlim Angelima večno blaženstvo. Suprotno njima, bezbožni, to jest u Hrista neverujući, zločestivi, to jest jeretici i oni od pravoslavnih hrišćana koji su provodili život u gresima, ili pali u bilo koji smrtni greh i nisu iscelili sebe pokajanjem, naslediće večno mučenje zajedno sa palim anđelima. Patrijarsi Istočno Vaseljenske Crkve u poslanici svojoj kažu: ʺDuše ljudi palih u smrtne grehe, koji na samrti ne pokazaše očajanje, nego se pre razlučenja od ovog života pokajaše, samo ne stigoše da prinesu nikakve plodove pokajanja, kao što su: molitve, suze, kolenopreklonjenja na molitvenim bdenjima, srdačna skrušenost, tešenje nevoljnih i ispoljavanje vere delima ljubavi prema Bogu i bližnjima, što sve Saborna Crkva od samog osnivanja smatra bogougodnim i blagopotrebnim ‐ duše takvih ljudi nizlaze u pakao i podnose kazne za grehe koje su učinile, ne lišavajući se, međutim, nade na olakšanje od njih. A olakšanje će dobiti oni po beskonačnoj blagosti, molitvama sveštenika i dobrotvorenjima koja se čine za umrle, a posebno silom Beskrvne Žrtve koju pojedinačno prinosi sveštenik za rodbinu svakog hrišćanina, i uopšte za sve što svakodnevno prinosi Saborna i Apostolska Crkva.ʺ[ 11 ] Strašna je smrt grešnika, [ 12 ] kaže Pismo, a za blagočestive ona je prelazak iz meteži i vreve ovoga sveta u nenarušivo spokojstvo, iz neprekidnog mučenja u neprestano i beskrajno blaženstvo, prelazak sa zemlje na nebo i sjedinjenje sa bezbrojnim mnoštvom svih ljudi. U nenasitom sozercanju Boga i neugasivom ognju ljubavi ka Njemu odvija se viši stepen blaženog života nebožitelja.. Prepodobni Makarije Veliki ovako rasuđuje o tome: ʺKada ishodi iz tela duša čovečija, tada se odvija neka velika tajna. Ako je ona bila
obećanju Gospoda Isusa Hrista da će prebivati sa vernim učenicima Svojim do svršetka veka. Po ličnom svedočenju takvog izabranika Božijeg koji je, pri izobilnom blagodatnom dejstvu molitve, iznenada spazio da mu je duša van tela i da lebdi u vazduhu, ona je ‐ eterno, veoma tanano lebdeće telo, koje ima isti oblik našeg grubog tela, sve njegove udove, čak i kosu, njegov oblik lica, rečju ‐ potpunu sličnost sa njim. Nisu samo sile uma i srca bile uz dušu, nego su sa njom bili i svi čulni organi: vid, sluh, dodir, u njoj je bio sav život, a telo je ostalo na stolici, kao mrtvo, kao skinuta odeća, dok se, po zapovesti Božijoj nije vratila u njega duša, isto tako neshvatljivo, kao što je neshvatljivo izašla iz njega.[ 22 ] Angeli liče na duše: imaju udove, glavu, oči, usta, trup, ruke, noge, kosu, rečju ‐ isto obličje koje čovek ima u vidljivom telu. Lepota vrline i Božija blagodat sijaju na licima svetih Angela; to je obeležje utisnuto i na licima najčestitijih hrišćana. Očajnička zloba je osobina palih anđela; njihova lica podsećaju na izopačena lica zločinaca i prestupnika među ljudima. To nam otkrivaju oni koji su videli Angele svetlosti i anđele tame. Angel i duša nazivaju se bestelesnima, jer nemaju tela kao mi; nazivaju se duhom, kao bića tanana, potpuno se razlikujući od predmeta koji čine materijalni svet. Tako se nazivaju oni i običnim ljudskim jezikom, i u Svetom Pismu, i u delima svetih Otaca:[ 23 ] njihova materijalnost neuporedivo je tananija od bilo kakve zemaljske stvari, nama vidljive. Kako se nalazimo u stanju pada, mi ne vidimo duhove, ali osećamo njihov uticaj na nas, ako brižljivo i blagočestivo živimo. Blagodatno, živo, misleno osećanje duhova je duhovno viđenje njih.[ 24 ] Vetar, vazduh, razni gasovi i isparenja obično se nazivaju, čak i u Svetom Pismu i u delima Otaca duhom. Tako je Gospod uporedio dejstvo Svetoga Duha sa dejstvom vetra; vetar je na tom mestu u Jevanđelju nazvan Duhom. [ 25 ] Ali u pravom, istinskom smislu, samo je Bog ‐ Duh. On, kao Biće svesavršeno, potpuno se razlikuje prirodom Svojom od prirode tvari, tako da, u poređenju sa Njim, druga bića i ne izgledaju tanana i savršena. Nema bića istobitnih sa Bogom! I zato, osim Boga, nema drugog bića duhovnog po suštini.[ 26 ] Bog je duh, [ 27 ] koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim [ 28 ] ‐ Bog je postao Čovek Da bi bacio oganj [ 29 ] u srca naša umrtvljena grehom i zaleđena od greha, da bi nas kroz sjedinjenje sa Sobom plamenom i duhom, načinio nepristupnim truleži i đavolu. Daleko su od istinskog života i istinske duhovnosti i pali anđeli i duše odbačenih grešnika.[ 30 ] Buduća obitališta duša odgovaraju njihovoj prirodi, to jest njihovoj bestelesnoj prirodi. Toj prirodi odgovara edem ili raj, odgovara joj i pakao. Osim duhovne blagodati i Nebeskog carstva unutar svete duše, koje je u njoj prisutno već ovde, po meri njenog očišćenja, njoj je pripremljen predeo i obitelj, koji odgovara njenom stepenu čistote, pošto je, milošću Božijom, udostojena večnoga blaženstva. Duša grešna i od Boga odbačena, ne muči se samo svojom savešću i svojim stanjem odbačenosti, nego se zatvara u strašnu podzemnu tamnicu, nazvanu adom, tartarom, geenom, gde se podvrgava ljutim mukama koje imaju razorno dejstvo na njenu eternu prirodu. Sve je ovo rečeno u Svetom Pismu, i otkriva se Svetim Duhom, po Njegovom odbiru i rasudi, ljudima dostojnim takvog otkrovenja, otkrovenja duši najkorisnijeg.
Često, kada hoćemo pažljivo da osmotrimo bilo kakav predmet vidljivoga sveta, mi biramo sebi najpogodnije mesto, odakle taj predmet možemo što bolje da vidimo i razgledamo: to činimo ne zato što to iziskuje sam predmet, već zato što nam je potrebno da se pomognemo u našoj ograničenosti. Nikako neće biti suvišno da samima sebi nađemo odgovarajuće misleno mesto pri sadašnjem našem razmatranju. Mi ćemo nepogrešivo naći to mesto, i staćemo na njega, kada uvidimo i poznamo našu ništavnost usred ogromnog svemira, ništavost naših sredstava za sticanje poznanja, ništavnost samih poznanja, potrebu, nasušnu potrebu, upravo za samoznanjem u Božanstvenom Otkrovenju. Mi ne vidimo ni raj ni pakao našim čulnim očima; ali šta mi vidimo njima? Šta vidimo njima ‐ ne govorim o svetu duhova ‐ nego o ovom opažajnom svetu, koga sa takvom uverenošću nazivamo vidljivim svetom? U njemu vidimo samo jedan mali deo predmeta, ništa u poređenju s celinom. To nam dokazuje i teleskop i mikroskop, kao i naša čula mirisa i dodira, koja osećaju duhove, očima nevidljive, i tako otkrivaju njihovo prisustvo, skriveno od pogleda. To nam dokazuje prostranstvo koje ograničava i otežava naš pogled, neprestano sužavajući horizont; to nam dokazuje neprobojnost zemlje i mnogih drugih predmeta na njenoj površini; dokazuje nam ograničenost, krajnja ograničenost našeg pogleda, koji nije u stanju da vidi nijedan predmet u njegovom pravom obliku,[ 31 ] i koji ne vidi duhove zbog njihove tananosti, i ne može da pronikne grube predmete zbog njihove čvrstine, čak ne može da vidi jednu stranu predmeta, a da druga strana ili mnoge strane ne ostanu skrivene. Šta vidimo mi u vidljivoj prirodi? ‐ Najništavniji njen delić! ... I našu priviknutost na skučenost našeg pogleda smatramo potpunim i dovoljnim vidnim poljem. Poznanjem naše ograničenosti, smirenim i istinskim poznanjem, mi ćemo bogobojažljivo ustremiti umni vid ka tim predmetima, koji su skriveni od naših grubih čula, ali nam se otkrivaju milosrđem i blagodaću Božijom. NAPOMENE:
- Lk. 23, 43.
- Lk. 16, 19 ‐31.
- Otk. 6; 10, 11.
- Otk. 20, 13.
- Jn. 5, 25.
natprirodni događaj. Proniknuvši u dela Otaca, naći ćemo da rečju Duh, po tadašnjem njihovom tumačenju, koje se ne tako davno izgubilo, oduvek su se označavali gasovi i pare, najpre vazduh, vetar i čovečije disanje. (Prepodobni Grigorije Sinait, gl. 1, iz 15. glave o bezmolviju i o dva načina molitve. Dobrot. č. 1.).
- Duhovno viđenje duhova blagodatnom čistotom uma i srca neuporedivo je iznad viđenja duhova telesnim očima, ili duševnim, kada te oči vide samo spoljni izgled duhova. Kod ovog drugog viđenja neopitni posmatrač skoro uvek se izlaže ili obmani, ili duševnoj opasnosti. Viđenje duhovno, nasuprot ovome, plod je blagočestivog života podvižnika, osenjenog Božijom blagodaću i Božijim blagoslovom. Ono je prepuno duševne koristi, stoga što ono vidi svojstvo duhova, način njihovog dejstva, pa se zato čuva lukavih duhova, kao što je i sveti Apostol Jovan rekao: Rođen od Boga čuva sebe, i nečastivi ga se ne dotiče (1. Jn. 5, 18).
- Vidi tumačenje blaženog Teofilakta, episkopa bugarskog, Evanđelja od Jovana, glavu 3, stih 8. Tako i prepodobni Grigorije Sinait govori: ʺDuh diše gde hoće (kaže Gospod), uzimajući za primer duvanje prirodnog vetraʺ. Glava 3, iz 15. glave gore navedenog dela.
- ʺBestelesnim i neveštastvenim ‐ kaže sveti Jovan Damaskin, naziva se anđeo u poređenju sa nama. Jer sve, u poređenju sa Bogom, Jedinim nesravnjivim, pokazuje se grubo i veštastveno. Samo Jedno Božanstvo u strogom smislu nije veštastveno i bestelesno je.ʺ (Tačno izlaganje Pravoslavne vere, knjiga 2, glava 3, ʺO Angelimaʺ). ʺPo prirodiʺ, kaže ovaj isti Svetitelj, ʺbestelesan je samo Bog: Angeli pak, demoni i duše bestelesni su po blagodati i u poređenju sa grubom tvariʺ. (Isto, gl. 12, ʺO čovekuʺ). ʺNiti su premudri premudrošću svojomʺ, kaže sveti Makarije Veliki, ʺniti razumni razumom svojim uspeli da razumeju tananost duše, ili da kažu na koji način ona postoji, osim oni kojima je Duhom Svetim otkriveno razumevanje i tačno poznanje duše. Ali ti ovde razmisli, rasudi i pojmi, i poslušaj, šta je ona? On je Bog, a ona nije Bog; On je Gospod, a ona je sluškinja; On je Tvorac, a ona je tvar; On je Sazdatelj, a ona je sazdanje; nema nikakve sličnosti između prirode Njegove i njene.ʺ (Beseda 49, glava 4.). ʺIako mi nazivamoʺ, kaže prepodobni Kasijan Rimljanin, ʺmnoga bića duhovnima, kao. što su Angeli, Arhangeli i ostale Sile, kao i sama naša duša, ili kakav je ovaj prozirni vazduh, ipak ih nikako ne bi trebalo smatrati bestelesnima. Oni imaju odgovarajuće telo u kome postoje, mada je neuporedivo lakše od našeg tela. Oni su tela, po mišljenju Alostola koji je rekao: Postoje tjelesa nebeska i tjelesa zemaljska, i opet: Sije se tijelo duševno, ustaje tijelo duhovno (1. Kor. 15; 40, 44), čime se jasno pokazuje da je bestelesan samo Jedan Bog.ʺ (Razgovori, 7, gl. 13). Prepodobnog Kasijana uvrstila je sveta Pravoslavna Crkva među likove svetih ugodnika Božijih (spomen njegov je 29. februara); dok papski sledbenici hule i ubrajaju ga u jeretike i polu‐pelagajance zato što je on još početkom 5. veka izobličavao Rimljane zbog odstupanja, što je kasnije potvrđeno na Šestom
SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV SLOVO O SMRTI RAJ I NEBESA Bogovidac Mojsije, opisujući u Knjizi postanja sveta, kaže da je u ono vreme Gospod postavio na Istoku Vrt u Edemu, [ 1 ] gde je i smestio prvo dvoje ljudi, rodonačelnika čovečijeg plemena. I uze Gospod Bog čoveka koga sazda, i uvede u vrt edemski, da ga radi i da ga čuva. [ 2 ] Saglasno ovoj povesti, Gospod je posvedočio, (kao što je gore rečeno, da je Carstvo nebesko ljudima pripremljeno od početka sveta. Praroditelji su prestupili u raju zapovest Božiju: nakon prestupa oni su se odjednom promenili dušom i telom, postavši nesposobni da prebivaju u svetom raju. Tada Bog ‐ kaže nadahnuti Pisac Postanja ‐ izagna čoveka iz raja, i odgurnu na zemlju, i nastani ga na njoj prema raju sladosti. [ 3 ] Reči prema raju sladosti upućuju na zaključak da je zemaljska priroda po svojoj lepoti slična raju, i time palog čoveka podseća na raj. Kada ugledamo lepotu našeg izgnanstva ‐ zemlje, nehotično kličemo: Evo raja! Takav je izraz upotrebljen i u Svetom Pismu o plodonosnoj zemlji Sodomskoj do njenog preokreta: ona beše slična raju Božijem.[ 4 ]. Bogovidac Mojsije opisuje raj kao prekrasni i prostrani vrt.[ 5 ] Upravo su takvim videli raj mnogi Božiji ugodnici Novozavetne Crkve. Takav je on i u samoj stvari: ali njegova tvarnost i priroda su tanani, odgovaraju prirodi njegovih žitelja ‐ duhova, i zato su nedostupni našim čulima, ogrubelim i otupelim od pada. Kada je izgnan bio iz raja čovek, koji je prvobitno bio njegov čuvar, tada je dužnost rajskog stražara prenesena na Heruvima;[ 6 ] duša razbojnika, koji je ispovedio na krstu Gospoda, smeštena je u raj;[ 7 ] tu su smeštene duše mnogih hrišćana koji su se udostojili spasenja: time se objašnjava svojstvo rajske prirode. Sveti Makarije Veliki govori o ljudima koji su zadobili nebesko bogatstvo: ʺZnaju njihovi sažitelji, tj. duhovi Svetih i Angela, i s divljenjem govore: Veliko su bogatstvo pridobila naša braća na zemlji. Oni (ta zemaljska braća nebožitelja), pri odlasku iz ovoga sveta, imajući uz sebe Gospoda, idu sa velikom radošću k nebeskim žiteljima: a oni što obitavaju s Gospodom primaju ih i odvode u obitelji koje su im blagovremeno pripremljene (stanovi i vrtovi, na grčkom παρʹαδεισος, vrtovi ‐ raj u množini) i polažu na njih dragocene i dostojanstvene odežde.ʺ[ 8 ] Prepodobni Grigorije Sinait, pozivajući se na one koji su videli raj i o njemu pripovedali, govori da je to najniže nebo i da obiluje miomirisnim vrtovima, zasađenim Bogom; da je drveće u tim vrtovima neprestano prekriveno cvetovima i plodovima, da usred raja teče reka koja ga napaja i deli na četiri rukavca.[ 9 ] Ta reka pominje se i u Svetom Pismu; A voda, kaže ono, tecijaše iz Edema napajajući vrt, i odande se dijeljaše u četiri rijeke. [ 10 ] Sveti prorok David takođe spominje reku koja se nalazi nad nebesima. [ 11 ] Odredište raja, prema Svetom Pismu, je na istoku. U tom pravcu nalazi se raj u odnosu na zemlju. Prepodobna Teodora je govorila kako se ona, po napuštanju tela, zajedno sa Angelima koji su je pratili, uputila da
dospe do nebeskih obitelji ka istoku.[ 12 ] Veliki ugodnik Božiji Simeon Divnogorac video je raj na istoku;[ 13 ] na istoku ga je videla prepodobna Efrosinija Suzdaljska u divnom viđenju svome.[ 14 ] Na istoku se grade pravoslavni hramovi; pravoslavni hrišćani se na molitvama svojim okreću ka istoku; tela umrlih se sahranjuju u pravcu istoka ‐ prema raju edemskom. Onima koji nisu sasvim zadovoljni odredištem raja na istoku, izrečenim u Pismu, odgovorićemo rečima prepodobnog Grigorija Sinaita: ʺObičaj je do sada da se o stvarima u Pismu koje stvaraju nedoumice govori prosto i ne ljubopitljivo.ʺ[ 15 ] Apostol Pavle bio je uznesen u raj, a zatim do trećega neba ‐ da li u tijelu, da li izvan tijela, ne znam, kaže on, i čuo je tamo neiskazane reči, koje čovjeku nije dopušteno govoriti. [ 16 ] Priroda raja, nebesko savršenstvo, izobilje blagodatnog blaženstva, toliko prevazilaze svaku lepotu i krasotu zemaljsku, da je sveti Apostol, opisujući viđenje koje je imao u svetom zanosu, upotrebio ove izraze: Što oko ne viđe, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube. A nama Bog otkri duhom svojim .ʺ[ 17 ] U ovim rečima Apostola skrivena je tužna istina: čovekov pad je toliko dubok, da on u stanju pada već ne može sam po sebi da dobije nekakvu predstavu o svom izgubljenom blaženstvu; greholjubivo njegovo srce izgubilo je svaki osećaj za duhovno umilenje. Ali ove reči, iako pokazuju bedno stanje palog čoveka, koji i dalje prebiva u svom padu, zajedno s tim navešćuje radosnu istinu: obnovljenje Svetim Duhom onih ljudi koji su verom i pokajanjem stupili u duhovno srodstvo Novoga Adama, Gospoda našega Isusa Hrista. Sveti Duh, nastanivši se u čoveka, razara u njemu carstvo greha, uništava nevidljivu unutarnju borbu i pometnju, useljava mir Hristov koji rađa takvo duhovno blaženstvo, da srce, ushićeno njim, umire za greh i počinje postojano da prebiva uz Boga i u Bogu. Nastanivši carstvo Božije u čoveka, Duh Sveti često uzvodi dostojne sluge svoje u naselja prepuna mira, u obitelji pripremljene pravednicima za njihovo večno blaženstvo. Mnogi od ugodnika Božijih bili su uzneseni u raj, iz njega su dospeli u nebo, u nebesa nad nebesima, do samog prestola Gospoda, okruženog plamenim Serafimima i Heruvimima. Svedočenja očevidaca o raju su istovetna. Tako je prepodobni Simeon Divnogorac video u raju čudesne vrtove, video je tamo dušu praoca Adama i dušu razbojnika, prvoga od ljudi koga je Bogočovek po iskupljenju uveo u raj.[ 18 ] Od nama poznatih viđenja svetih Otaca koji behu zritelji raja, veoma je jasno i podrobno izloženo viđenje svetoga Andreja, jurodivog Hrista radi, koji je natprirodno prebivao, tokom cele dve nedelje, u sozercanju nevidljivog sveta. On je ispričao svome satajniku, jereju Nikiforu, o tom viđenju ovo: ʺUgledao sam sebe u raju, prekrasnom i prečudesnom, i ushićujući se duhom, razmišljao: Šta je ovo? Znam, živim u Konstantinopolju, no kako sam ovde dospeo ‐ ne mogu da shvatim. Video sam sebe obučenog u najsvetlije ruho, kao da je satkano od munje; na glavi mi beše venac, spleten od velikih cvetova, i ja bejah opasan carskim pojasom. Radujući se tom savršenstvu, diveći se umom i srcem neiskazanom blagolepiju Božijeg raja, išao sam po njemu pun veselja. Tamo behu mnogi vrtovi sa visokim drvećem, čiji su se vrhovi njihali i uveseljavali pogled, dok su njihove grane širile obilan miomir. Jedno drveće je neprekidno cvalo, drugo je bilo ukrašeno zlatastim lišćem,
neprestano uzdisao i čeznuo za Njim.[ 21 ] Iako Bogom prokleta zemlja ‐ naše izgnanstvo, predeo patnje, iskušenja, zlodela, smrti, osuđena Bogom na spaljivanje,[ 22 ] ima svoje lepote kojima se divimo: kako onda treba da izgleda raj, Bogom ugotovljen za večno stanište i blaženovanje onima koji Ga ljube? Što oko plotsko ne vide, uho plotsko ne ču, i na srce, zaneseno uživanjem, ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube. A nama je Bog otkrio duhom svojim. Sveti Andrej beše uznesen ne samo u raj, nego, slično svetom Apostolu Pavlu, i do trećeg neba. Nastavljajući započetu povest o raju, on dalje kaže: ʺPosle toga spopade me neki zanos, i ja osetih kako stojim iznad nebeskog svoda. Preda mnom je išao mladić lica sjajnog kao sunce. Idući za njim, ja ugledah veliki i predivan krst koji je ličio na dugu. Oko njega su stajali pevači, svetli i plamenoliki, i pevali umilnu pesmu, slaveći Gospoda Koji na krstu raspet beše. Mladić što me je predvodio, priđe Krstu, celiva ga, i dade mi znak da i ja učinim isto: ja pripadoh k svetom Krstu, sa strahom i velikom radošću, i svesrdno ga celivah. U tom času ispunih se neizrecive duhovne blagodati i takvog miomira, kakvog ni u raju nisam osetio. Prošavši pored Krsta, ja pogledah naniže i pod sobom ugledah bezdan ‐ jer mi se činilo da idem po vazduhu ‐ tada se uplaših i povikah mome putovođi: Bojim se da se ne stropoštam u ponor! On, okrenuvši se ka meni, reče: ʺNe boj se, predstoji nam još veće uspinjanjeʺ, ‐ i pruži mi ruku. Kada se dohvatih za njegovu ruku ‐ nađosmo se iznad drugog nebeskog svoda; tamo ugledah divne muževe, i mir njihov, i radost njihovog slavlja, neizrazivu čovečijim jezikom. Posle toga uđosmo u čudesan plamen koji nas nije žegao, nego samo obasjavao. Mene spopade strah, a moj putovođa mi se opet obrati i dade mi ruku, govoreći: ʺTreba da se uspnemo još višeʺ. Nakon ovih reči, mi se nađosmo iznad trećeg nebeskog svoda, gde sam ugledao i čuo mnoštvo Nebeskih sila koje pevaju i proslavljaju Boga. Stadosmo tada pred zavesu blistavu kao munja pred kojom stajahu strašni mladići visoka rasta, slični ognjenom plamenu; lica su sijala jače od sunca, a u rukama im beše ognjeno oružje; svuda unaokolo sa strahom stajalo je bezbrojno mnoštvo nebeske vojske. Mladić koji me je predvodio reče mi: ʺKada se ukloni zavesa i kada ugledaš Gospoda Hrista, tada se pokloni prestolu slave Njegove.ʺ Čuvši to, sav ustreptah i razveselih se; obuze me tada užas i neizreciva radost; stajao sam i gledao kada će se ukloniti zavesa. Nju podiže neka plamena ruka, i ja ugledah Gospoda moga, kao nekada Isaija Prorok, kako sedi na prestolu visokom i preuzvišenom, okružen Serafimima. Na Njemu beše porfirna odežda, a lice Mu sijaše neiskazanom svetlošću, i On s ljubavlju okrenu ka meni Svoje oči. Videvši Gospoda, ja padoh ničice pred Njim, poklanjajući se presvetom i strašnom prestolu slave Njegove. A kakvo me tada od gledanja Lica Gospodnjeg obuze blaženstvo, nemoguće je opisati, jer se i sada, pri sećanju na to viđenje, ispunjavam neizrecivom radošću. Ležeći ničice pred Gospodom, sav potresen divio sam se tolikom Njegovom milosrđu, što je dopustio meni, grešnom i nečistom čoveku, da dođem pred Njega i vidim Božanstvenu lepotu Njegovu. Ispunih se umilenjem, razmišljajući o svojoj nedostojnosti, i, posmatrajući veličajnost moga Vladike, ponavljah u sebi reči Isaije Proroka: Jao meni! jer sam čovek nečistih usana, a udostojih se da vidim Gospoda moga očima
svojim? [ 23 ] I čuh ja kako mi svemilostivi Tvorac moj reče prečistim i sladčajšim ustima Svojim tri Božanstvene reči, koje toliko umiliše moje srce i rasplamsaše u meni takvu ljubav ka Njemu, da sam se sav topio, kao vosak, od dejstva duhovne topline, i nada mnom se ispuni reč Proroka Davida: srce moje posta kao vosak, rastopilo se u meni. [ 24 ] Zatim sve vojske angelske zapevaše pesmu predivnu i neiskazanu, i ja se, ne znam kako, nađoh opet u raju. Dođe mi misao kako ne videh Vladičicu Presvetu Bogorodicu: i gle, ugledah nekakvog muža svetlog, kao oblak, nosi krst, prilazi mi i govori: ʺHteo si da vidiš Presvetu Caricu Nebeskih Sila? Nije ona ovde. Otišla je u mnogonapaćeni svet da pomaže ljudima i uteši nevoljne. Pokazao bih ti Njeno svetlo obitalište, no sada nije vreme: treba da se vratiš otkuda si došao, pošto tako zapoveda Gospod.ʺ Dok je on to govorio, meni se učini kako sam slatko sanjao. Probudivši se, videh da se nalazim na istom mestu na kome sam i ranije bio.ʺ Iz ovog viđenja svetoga Andreja očigledno je da je raj zemlji najbliža nebeska obitelj, ili prvo nebo, iznad koga se nalaze druga nebesa, opevana pesmom duhonosnog Davida, koji ih naziva: nebesa nad nebesima. [ 25 ] U ovim gornjim obiteljima prebivaju sada duše pravednika, prema svome dostojanstvu; tamo će biti nastanjeni pravednici, nakon sjedinjenja duša njihovih sa telima vaskrsenjem na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu i tako će svagda sa Gospodom biti. [ 26 ] Nad njima će se obnoviti Spasiteljem iskupljeno i vraćeno ljudskom rodu dostojanstvo ‐ uznošenje sa zemlje i primanje u raj Adama. Sveta tela njihova, a ne samo duše, obnovljene i preporođene Bogočovekom, biće pripremljene za takvo uspinjanje i uznošenje na nebo, kao što je bilo i telo prvosazdanog čoveka.[ 27 ] Viđenje Svetoga Andreja, kao i sva slična viđenja drugih ugodnika Božijih, služi kao dokaz i objašnjenje gorenavedenog mišljenja svetog Makarija Velikog, da Angeli i duše imaju svoj oblik i izgled, i da je taj izgled ‐ izgled spoljašnjeg čoveka. Toliko su slični oblik tela i oblik duše, da sveti Andrej nije jasno shvatio da li uznesen u telu ili van tela. Navešćemo njegove sopstvene reči, koje nam prenosi sveštenik Nikifor u opširnom životopisu: ʺJa videh sebe, ‐ govori sveti Andrej, kao da sam bez tela, jer ne osećah tela.ʺ Dalje Sveti govori o odeći koja beše na njemu, pri čemu navodi delove tela. Vraćajući se na jasniji opis svoga stanja, Sveti je rekao: ʺPo svoj prilici bio sam u telu, no ne osećah težine telesne; nisam imao nikakvih telesnih potreba čitave dve nedelje, koliko trajaše umilenje. To me navodi na zaključak da sam bio van tela. Ne znam kako da kažem verodostojno: to zna srcevidac Bog.ʺ Sveti je video Angele u liku svetlih muževa i mladića. On je razgovarao sa njima. Angel kaji ga je predvodio nekoliko puta mu je pružio ruku; Angeli što stajahu pred zavesom ličili su na mladiće visokog rasta, strašnog izgleda, s plamenim oružjem u rukama. Govoreći o Angelima, navodeći njihov sastav: lice, oči, ruke, noge, kao da se trudi da objasni samu njihovu prirodu, Sveti je rekao da su ‐ oni tela bestelesna, ili, prema našem shvatanju, fluidna. Sveti Andrej je video ustrojstvo i prirodu gornjih obitelji, što odgovara njihovim bestelesnim žiteljima, koja neuporedivo prevazilaze sve ono što zna i što može da zamisli telesni čovek, prikovan za zemlju, neobnovljen i neodnegovan Duhom Svetim, a stoga i nesposoban da pronikne u tajanstvo budućeg veka.
