Велики правни системи и кодификације Скрипта, Study notes of Law

Download Велики правни системи и кодификације Скрипта and more Study notes Law in PDF only on Docsity!

Велики правни системи

и кодификације

Скрипта – 2020.

Универзитет у Новом Саду

1. Вавилонско право и Хамурабијев законик, Претхамурабијево законодавство

• Вавилонско право је познато захваљујући већем броју правних споменика, односно закона или кодекса. Па сам законик подразумева правни акт који регулише све прописе који се примењују или једну широку правну област (кривично, грађанско, трговинско право...).
• Вавилонским законицима регулисани су правни односи који су били непознати обичајном праву, а оно што је било познато, није уношено у законике. Нпр. члан 109 Хамурабијевог законика који говори о крчмарици у чијој се крчми састају заверници, где закон прописује да ће крчмарица бити убијена, ако их не пријави, али не каже се ништа о последицама за завернике, али неће остати поштеђени.
• Сам Хамурабијев закон се сматра првим у историји потпуно сачуваним кодексом, а њему је претходило више законодавних текстова, који нису потпуно сачувани:

1. Урукагина који је био владар града Лагаша, од око 2370. до 2360. г.п.н.е. спровео социјалне реформе, којима је ограничио богаћење свештеника и увео нов казнени законик који штити средњи слој од самовоље владајућих сталежа.
2. Ур-Наму који је био оснивач треће династије града Ура, којим је владало пет владара из ове династије од 2080. до 1930. г.п.н.е., где он издаје законик који се чува у напурској збирци Музеја Старог Истока у Истамбулу. Законик је написам сумерским језиком на плочици 20x 20 cm, сама плочица је подељена на осам стубаца, а дешифровао 1952. год. сам Крамер. Текст је оштећен, али Ур-Наму говори о својим заслугама и како га је бог Нана поставио за владара. Такође, овај законик је најстарији познати правни споменик.
3. Билалам је био владар града Ешнуне и његов законик је настао између 1950. и 1800. г.п.н.е. Текст је писан акадским језиком на две плочице, а пронађен је 1948. год. у близини града Багдада, а исте године га је прочитао Албрехт Геце који је био професор на Јејлу. Данас се плочица налази у Ирачком музеју старина у Багдаду.
4. Липит-Иштара је био владар града Исина и његов законик потиче из 1875. г.п.н.е. и садржи пролог, саме чланове и епилог. До нас је стигла једна четвртина чланова, углавном одредбе из брачног и наследног права. 2.Хамурабијев законик

• Хамурабијев законик је најпознатији и најбоље очуван правни споменик древне Месопотамије. Његов текст је стигао до нас захваљујући проналаску једне од стела у иранском граду Сузи од стране француског археолошког друштва на челу са Жан Жак де Морганом 1902. год. након чега су је однели у париски музеј Лувр, где се и данас налази. Стела је била смештена у храму бога Шамаша у граду Сипару.
• Исте године, 1902. текст стеле је прочитан, преведен на француски језик и објављен од стране оријенталиста Шела. Сама стела је висока 2,62 m и на самом врху приказује бога сунца Шамаша, који је био велики судија неба и земље, како држи бодеж за клесање слова, док Хамураби стоји пред њим. Сам Хамураби се позивао на божанско порекло закона, али је владар тај који врши законодавну власт.
• Законик исписан са обе стране стеле, где се на предњој налази осамнаест, а на задњој страни двадесет и осам појасева. Сам текст састоји се из три дела: увода (прилога), чланова и епилога.
• У уводу Хамураби говори да су га Бог Еа и његов син Бел послали на земљу како би успоставио ред и законитост
• Постојало је 282 кратка члана од којих је неколицина уништена
• У епилогу Хамураби опширно наводи своје заслуге, позива поданике на поштовање закона, обећавајући божанске награде и прети тешким клеветама и казнама они који га крше
• Није познато кад је донет сам законик, ко је учествовао у његовом састављању нити каква је била процедура његовог доношења. Можемо закључити да је законик донет вероватно у последњој деценији Хамурабијеве владавине.
• Овај законик је правни акт једне моћне империје и примењивао се на територији целе Месопотамије, чак и после Хамурабијеве смрти. Такође, овај законик је ујединио правну праксу на том великом простору, а својим члановима побољшао одредбе Ур-Намуовог и Билаламовог законика. Казуистичан је, што би значило да регулише конкретне случајеве и не познаје опште правне дефинице, а чланови су писани једни за другим, тако да известан систем постоји.

4. Стварно и облигационо право Хамурабијевог законика

• Стварно право:
• У Хамурабијевом законику постоји колективна и приватна својина. Носиоци колективне својине су владар, храмови, градови и села, а сам објект колективне својине су земља и друге непокретности, док се приватна својина јавља над покретним стварима. Не разликује се својина од државине, па код самог отуђења ствари предаје, преноси сама ствар, а не право на ствар.
• Посебну врсту државине имају носиоци имовине илкум. Илкум представља земљишну деоницу која се углавном даје војницима и чиновницима за обављање војних и административних дужности. Уколико војник занемари своју дужносту, био би убијен, а посед му се одузима, али ако буде заробљен у рату и успе да побегне посед му се враћа. Такође, пунолетни син може преузети право свог оца који је заробљен, али ако је малолетан мајка ће добити трећину. Уколико се посед напусти дуже од три године, исти се губи. Било је забрањено је продавати га или давати у залогу, али постоји изузетак, а то су надитум (нека врста високог свештеника), дамкар (нпр. банкар, богат човек...) и војни чиновник који плаћа порез, али само другом поседнику илкума.
• Облигационо право:
• Уговор о купопродаји не утврђује обавезе странакам већ се утврђује само воља у погледу права својине. Пренос ствари је био праћен симболичним стављањем палице на предмет, а предмет могу бити покретне и непокретне ствари, робови и деца. Хамурабијев законик утврђује цену ствари и евикцију у случају да на ствар коју је купац купио полаже право неко треће лице.
• Предмет закупа могу бити земља и стан. Закупни рок може бити кратак, тј. једна година или дуг, тј. пет година, а закупина се давала у делу плодова. Она је износила половину или трећину приноса, а код закупа врта и две трећине, јер је био велик принос због плодног земљишта.
• Предмет најма су во, магарац, кола, брод, роб и слободан човек. Уговори о најму предвиђају цену, а Хамурабијев законик прецизно говори о одговорности за оштећење или уништење ствари. Посебан облик је лични најам, који закључују две различите категорије радника (зидари, каменоресци, кројачи, пастири...). За њихове услуге се плаћало више, али такође они одговарају за стручност и квалитет урађеног посла, а саме казне су имовинске, телесне или смрт. Ово је уведено како људи не би обављали посао за који нису квалификовани.
• Зајам је био један од начина да и слободан човек постане роб, падањем у дужничко робство. Дужничко робство је ограничено на три године, а ако поверилац почне самовољно да плени имовину дужника, изгубиће све што је позајмио, а ако дужник умре од злостављања, убиће се повериочев син, уколико се ради о слободном човеку, ако је дужник био роб слободног човека, поверилац ће платити трећину мине сребра и изгубити све што је позајмио. Дужнику се помаже тако што ако нема новца да врати, може дуг вратити и у пољопривредним производима. Сам дуг се често обезбеђивао залогом чији предмет су биле покретне и непокретне ствари или цела имовина.
• Уговор о остави предвиђа чување туђих ствари, морао је бити закључен писмено и уз присуство сведока. Чувар одговара за умањену вредност или крађу ствари. Уколико неко потражује оно што није дао на чување, а тврди да јесте, даће оптуженом двоструку вредност онога за шта је тврдио
• Уговор о налогу између две категорије становника: дамкара (банкара) и њихових агената. Наложена чинидба се састојала у продаји поверене робе или извршењу неког трговачког посла уз пријем новца, а агенат је могао добити новац са или без камате. Уколико нема добити или је претрпео штету, агенат враћа главницу, а ако нема добити и није претрпео штету, враћа двоструки износ повереног новца, али агенату се не враћа ништа ако му је украдено све што је носио, али ако дамкар тврди да је дао више или утаји примљени део добити, за сваки износ платиће шестоструко.
• Ортаклук говори да ће два човека, који заједнички улажу новац, делити добит или губитак на једнаке делове.

5. Брак и породица према Хамурабијевом законику

• Вавилонска породица почива на моногамном браку, али Хамурабијев законик дозвољава узимање друге жене (шугетум) која се разликује од робиње (амтум) у случајевима када прва жена не подари децу или је тешко болесна. Забрањује се брак између оца и ћерке, мајке и сина или друге жене.
• Отац породице одлучује за кога ће се удати његова ћерка, али уколико отац није жив онда то одлучују браћа, али уколико је жена отпуштена може да се уда за кога она жели, тј. за „човека свога срца“. Формално и сину се бирала жена, али он је имао већу слободу у избору.
• Процедура:
• Први корак је тирхату или поклон који младожења даје оцу његове будуће жене, углавном се ради о новцу, али не велике суме. Уколико младожења одбије да узме девојку, тирхату остаје код оца и обрнуто, уколико отац одбије да да девојку, мора да врати тирхату у двоструком износу. Такође, уколико жена умре пре мужа тирхату се враћа мужу, док отпуштена жена задржава тирхату. Само давање тирхату било је уобичајено, али не и обавезно.
• Муж пре или током брака жени даје нудуну, тј. поклоне веће вредности у облику покретних или непокретних ствари како би обезведио егзистенцију жене и деце у случају да умре. Давање није обавезно, али уколико се даје, оставља се писмени траг. Уколико муж није дао нудуну жени припада једнак део наследства као и деци, али ако се удовица преуда, нудуму оставља деци.
• Невестини родитељи дају мираз, тј. шерикту, то могу бити земља, куће, робови, новац и тд.. и то остаје у жениној својини. Имовином која је била предата управља муж, али приликом престанка брака мираз се враћа жени, а уколико жена умре пре, мираз прелази на њену децу, а ако нема деце враћа се њеној породици. Ако жена у другом браку има деце, након њене смрти мираз деле деца из оба брака
• Након удаје жена иде код мужа у кућу, али има право да тражи писмену гаранцију да неће бити дата у дужничко робство због дугова који су настали пре брака, али за дугове током брака заједно сносе одговорности.
• Брак престаје смрћу једним од супружника или разводом, али жена ратног заробљеника може отићи код другог уколико у својој кући нема довољно за живот, али ако се ратни заробљеник појави, дужна је да се врати, док деца из другог брака остају са оцем. Власт над децом припада оцу, али након његове смрти, припада мајци или најстаријем брату. Жена отерана без разлога носи са собом децу, а муж јој плаћа алиментацију. Удовица са малолетном децом без судске пресуде не може поново да се уда. Жена која има обичај да чини лудости, запушта кућу и понижава мужа може бити отерана без ичега или задржана као робиња, али ако се успостави да муж понижава жену, суд јој може дозволити да га напусти, али ако се установи да жена није без љаге, казниће се дављењем.
• Уколико је жена била неверна казниће се бацањем у воду, али постоји могућност и да јој муж опрости. Међутим, ако муж отпусти жену због неверства, она се може оправдати заклетвом, али у случају да су је други оптужили, онда скаче у реку и чека божији суд.
• Усвојено дете прелази на власт усвојитеља и добија права као и њихова деца, али уколико човек који је основао своју породицу, затим отера усвојено дете, мораће да му да трећину наследства. Уколико усвојен син почне да мрзи своје усвојитеље, казниће се строго, а уколико почне да их мрзи и врати се у дом свог оца, казниће се вађењем ока. Усвојено дете се не може тражити назад, сем уколико није усвојено насилно и може се вратити уколико усвојитељи то дете нису изједначили са својом. Посебан случај је предвиђен када усвојење изврши занатлија који ће научити усвојено дете занат, онда се дете не може вратити натраг, а ако га није научио може.

8. Солонове реформе

• Солон је постављен за архонта 595. г.п.н.е., а прва његова намера је била сисахтија, тј. укидање дугова и по томе се прочило за њега. У његово време од исте количине сребра ковало се 100 драхми, а раније се ковало 73, што би заправо значило да су дужници могли брже и лакше да исплате дуг, јер је главница смањена за 27%. Због ове славе, он је 570. г.п.н.е. овлашћен да преуреди целокупно атинско државно уређење и зборник Драконових закона.

1. На основу имовинског стања атински грађани се деле на:
2. Пентакосиомедимни су били грађани са приходом већим од 500 драхми, а њихов капитал се увећао 12 пута у односу на годишњи приход
3. Хипеи или коњаници су имали приход између 300 и 500 драхми, а капитал им је увећан 10 пута у односу на годишњи приход
4. Зеугити или јармаши, јер су поседовали јарам говеда или коња су имали приход између 200 и 300 драхми, а капитал им је увећан 5 пута у односу на годишњи приход
5. Тети су били они који су имали приход мањи од 200 драхми или га уопште нису имали, али зато нису морали да плаћају порез
6. Одредио је најважније дужности архонтима. Шеф колегије назива се архонт епоним, јер се по њему означава година, а судио је и све породичне спорове. Базилеус је остао првосвештеник државног култа и председавао је ефетима и Ареопагу. Трећи архонт је назван полемарх и био је заповедник војске и судија у споровима између Атињана и странаца, тј. метека. Остала шесторица тесмотети су били чувари закона, те су их записивали и судили имовинске спорове.
7. Архонти су могли бити само пентакосиомедимни, док су хипеи и зеугити постављени за ниже чиновнике. Сви атински грађани постају чланови народне скупштине која поставља чиновнике, којој они полажу рачуне. Скупштина је била састављена од 6000 чланова – хелиеја и примали су жалбе на судске одлуке.
8. Солон задржава поделу на племена, братства и родове. Тако да свако племе даје по сто чланова за Веће Четири Стотине. Свако племе се дели на три тритије и дванаест наукрарија, од којих је свака имала свог председника, тј. притана. Његова дужност је била да нагледа плаћање пореза и вршење војних обавеза. Хипеи су служили коњици, зеугити као тешко наоружана пешадија, а тети као лака пешадија и морнари
9. Укинуо је Драконове законе, али оставио је оне везане за убиство и заменио их новима. Први је био да сви могу имати ограничену количину земље, да ни један грађаних због дуга не може пасти у дужничко робство и да сваки грађанин без деце може да завешта своје имање.

• Зборник Солонових закона био је написан на дрвеним четвртастим стубовима, чуваним у Пританеју, а преписи на мрамору налазили су се најпре на Акропољу, а затим су пренети на Агору, тј. главни атински трг.

9. Клистенове реформе, реформе Аристида, Ефијалта и Перикла

• Клистенове реформе:
• Клистен долази на власт 510. г.п.н.е. протеривањем Пизистратових синова Хипарха и Хипија. Поделио је становништво на 10 фила по територијалном принципу, тако да су чланови истог племена могли да живе у различитим деловима Атине. Свака од 10 фила подељена је на 10 дема, а број наукрарија повећан је на 50, тј. по две деме у једну наукрарију. Филе дају по 50 већника, тако да је Буле сада бројало 500 чланова. Еклезија (народна скупштина) је добила законодавну власт и до 487. г.п.н.е. је постављала архонте, након чега су они бирани извлачењем коцке (клерос), а законске предлоге претресало је Буле.
• Нова подела народа, доводи до нове поделе војног уређења. Бирано је 10 стратега који су владали по годину дана и који су се редом смењивали, а војском су управљали само један дан. Такође, уводи и остракизам, тј. гласање цреповима, којима је атински грађанин осумњичен да спрема преврат и могао је бити протеран из града на 10 година уколико се његово име нађе на више од 6000 црепова. Одлучено је и да судије у Хелиеји морају имати више од 30 год. живота и тиме је подигнут углед.
• Реформе Аристида, Ефијалта и Перикла
• Аристид је око 479. г.п.н.е. израдио да за архонте могу бити изабрани и хипеи. Већина државних чиновника се бирала извлачењем коцке, изузев стратега, који су били бирани гласањем.
• Ефијалт реформе започиње 462. г.п.н.е. и након што је убијен, наставља их Перикле. Резултати њихових реформа су:

1. Зеугити добијају право да могу бити бирани на све функције, па и архонте
2. Ареопаг и архонти су изгубили велики део своје судске власти, која прелази на Хелиеју
3. Полемарх више није комадант војске
4. Грађани добијају накнаду за вршење државних служби

• Овим реформама је атинско државно уређење постало потпуно демократско.

11. Еклезија

• Еклезија представља највиши законодавни орган у демократској Атини, по правилу, народној скуштини су требали да присуствују сви грађани (демоте), али она је почињала са радим када се окупило 6000 чланова.
• Скупштине су биле:
• Редовне и сазиване су објавом на коме су притани означавали време, место и дневни ред састанка
• Ванредне и сазиване трубом према заповести притана
• Скупштине су се првобитно сазивале једном, а од IV в.п.н.е. четири пута у току једне пританије. Прва скупштина сваке пританије названа је kyria , тј. главна, редовна и она се бавила потврђивањем или оптуживањем државних чиновника.
• Скупштина се састајала на брду Пниксу, природном амфитеатру, Агори (главни атински трг), луци Пиреју или позоришту. Уколико би грађани закаснили, били су удаљавани са седнице концем који је намазан црвеном иломачом, а присутне је контролисало 6 лексијарха и 30 њихових помоћника. Такође, имали смо стрелце, тј. токсоте који су одржавали ред, а гласник, тј. керикс је изговарао молитву и читао законске предлоге.
• Седница углавном почиње приношењем жртве ради очишћења – перистиа, а уколико није било неповољних знамења председник је објавио да су богови наклоњени Атини и скупштина је прелазила на дневни ред. Гласник чита предлоге Већа и ставља их на гласања, па се одлучивало да ли се предлог одмах усваја или се отвара расправа. У расправи могу учествовати сви, али постојао је обичајда старији имају предност. Сваки говорник је на главу стављао венац и пео се на бема, тј. говорницу. После завршеног претреса, десило се гласање које се одигравало дизањем руке. Уколико има нових предлога, они су враћани у Буле да их оно проучи.
• На крају године закони који су изгласани износе се пред скупштину на одобравање. На овим састанцима је сваки атински грађанин могао да предложи да се дода или укине неки закон, али у оба случаја предлог се прво слао Већу. Уколико они одобре предлог, он се износи пред 1000 номотета, који су давали последњу реч, а они су бирани у еклезији међу члановима Хелиеје.
• Уколико би се у скупштини поднео предлог који је противан постојећим законима, сваки грађанин је могао тражити скидање таквог предлога са гласања, изјавивши да ће покренути поступак против његовог предлагача. То би значило, да се закони нису могли мењати уколико претходно није укинут стари закон.
• Имамо и законе који су се односили на посебне личности, нпр. протеривање и они су названи nomoi ep andri и доношени су тајним гласањем уз присуство минималног броја чланова – 6000.
• Након 403. г.п.н.е. грађани су добијали накнаду за присуство седницама, тј. добијали су један, а касније три обола. Обол представља новац који је ситнији од драхме, јер 6 обола је 1 драхма, али они који закасне нису добијали.
• Закони који су усвојени одлазе код тесмотета да један препис ставе у архиву, а неколико копија изнесу у јавност, на стубовима.

12. Архонти, Аеропаг и Хелиеја

• Архонти су после Клистенове реформе изгубили водећу улогу у држави која прелази на стратеге, а њихове функције добијају углавном почасни карактер. Иступали су као колегија само у специфичним случајевима, као што је председање пред еклезијом када је на дневном реду био остракизам (гласање цреповима), гласање о функционерима и неке судске радње.
• Архонт епоним је био надлежан за разматрање породичних спорова са циљем припреме за судско решење, а ту спадају рђаво поступање деце са родитељима, нечовечно поступање са сирочади и наследницом, расправе о расипницима, старатељству, деобама наследства и бременитим женама. Такође, он се старао о организовању неких светковина , хорова и споровима насталим тим поводом. На светковинама је руководио такмичењима и одређеним процесима
• Базилеус је првосвештеник државног култа, управљао је светковинама везаним за култ полиса и председавао судом у стварима везаним за вршење култа, али такође је био и председник Ареопага
• Полемарх у V в.п.н.е. губи скоро све војне функције, приносио је жртве у част божанства рата и приређивао је погребне утакмице у част палих војника. Такође, бавио се споровима Атињана и страних грађана, тј. метека.
• Тесмотети су одређивали дане судских заседања, састављали су судске колегије и председавали у процесима против државе, приликом докимасије функционера и прегледа рачуна, подношених од стране стратега и тд... Они су испитивали важеће законе и давали су предлоге еклезији да се уклоне празнине и противречности у њима
• Ареопаг је изгубио свој политички значај након Ефијалтових реформи 462. г.п.н.е. и сачувао углавном судске функције. Аеропаг се састојао од архонта и бивших архонта који су положили рачуне о свом годишњем раду и подвргли се докимасији. Чланство је било доживотно, али су вероватно сваке године полагали рачуне о свом раду. Њихова заседања су била махом тајна на Аресовом брегу и њима је председавао базилеус.
• Што се тиче њихове надлежности, од судских ствари након реформи остала су им само убиства са предумишљајем, сакаћења са намером лишења живота, злонамерне паљевине и тровања. Он је вршио надзор над светим маслиновим селима и над моралом, али понекад му је еклезија поверавала истрагу кривичних дела против државе, о чему је Аеропаг извештавао, а након тога ствар преузела Хелиеја.
• После битке код Херонеје 338. г.п.н.е. његова надлежност је почела поново да се увећава, јер је био задужен за суђење лицима која су побегла из рата, а сам препород значаја и утицаја Ареопага догодио се у време римске владавине Атином
• Хелиеја представља поротни суд који се састојао од 6000 чланова који су се бирали сваке године коцком, али то су могли бити грађани са преко 30 год., по 600 из сваке филе (племена). Она се делила на дикастерије, тј. мање колегије од 201, 501, 1001 и 1501 чланова, који су судили.
• Када су ти чланови ступали на дужност полагали су заклетву да ће судити по закону и да ће прихватити аргументе обеју страна, а сваког јутра се коцком одлучивало која ће дикастерија одлучивати о ком предмету и тиме је обезбеђења демократија и заштита од утицаја и притиска
• Хелиеја је највиши суд, па је разматрала жалбе на одлуку нижих судова, а за кривична дела против државе и деликте почињене током вршења државних служни, судила је као првостепени суд. Њој је припадало и право коначне потврде одлука еклезије, тј. народне скупштине

2. Странци
   • Странци су били многобројни и чинили су важан слој атинског становништва. То су били становници других полиса, који су дошли у Атину због њене славе и лепоте. По попису из 309. г.п.н.е. у Атини је живело око 40 000 странаца. Они су записани у посебне спискове и плаћали су порез за странце, тј. метекиона по 12 драхми годишње. Они нису могли стицати земљу на тлу Атине, али не могу учествовати ни у раду атинске управе. Били су обавезни да служе пешадији или морнарици, да учествују у неким верским светковинама и да врше литургије. Странци су се бавили трговином, занаством, филозофијом, беседништвом, медицином и тд...
   • Станци су морали означити неког атинског грађанина као свог јемца или заштитника, тј. простата, без којег би био прогоњен. Као награду за услуге учињене држави, могао је да буде изједначен са атинским грађанином у пореским обавезама и да буде ослобођен литургије, али то је морала да изгласа скупштина, а затим би се предала Хелиеји да испита заслуге. Уколико би и добио атинско грађанско право, није могао постати архонт.
   • Деца из бракова странца и атинског грађанина су остала странци, али су се преваром уписивали у списак атинских грађана, па су вршене ревизије спискова, а затим су одстрањени преваранти, а Перикле је избрисао око 5000 из спискова у периоду од 445. до 444. г.п.н.е.
   • Станци који су учинили значајне услуге Атини у својим земљама названи су проксени и добијали су посебан третман током боравка у Атини, нпр. ослобођени су пореза, почасна места у позоришту и тд...
3. Робови
   • Робова је у Атини према попису из 309. г.п.н.е. било око 400 000, што би значило да их је било више, него странаца и атинских грађана заједно. Робови су углавном били Лишани, Фрижани, Трачани и Скити. Сама цена једног роба била је од 100 до 1000 драхми, али неки са посебним вештинама су коштали и више, нпр. породица Есхина сматрала се сиромашном, јер је имала само седам робова, али је и сама држава имала своје робове, који су радили као полицијски афенти и писари. Могли су и самостално да раде занате, али су плаћали ренту на годишњем нивоу свом господару.
   • Роб није могао самостално да се појави пред судом сем у случајевима када општужује неко лице да је учинило тешко кривично дело против државе, а уколико се то испоставило као истина и уколико би се спречило био би награђен ослобађањем, али роба је могао ослободити и сам господар, а слободан роб је једнак странцу. Господар није могао убити роба, без дозволе суда.

14. Право својине и Облигационо право у Атини

• Право својине:
• Према грчком схватању појединац припада полису и духовно и имовински, па је приватна својина сматрана уступком који чини држава појединцу. Сам Архонт је приликом преузимања функције, изјављивао да ће сваком грађанину чувати имовину. Баштински посед се назива клерос, тј. коцка, што је заправо одржавало обичаје да се земља додељује коцком.
• Тужбе:

1. Тужба о плодовима, али ту се подразумевала и имовинска корист коју доносе физички неплодне ствари, нпр. станарина, закупнина, најамнина и тд...
2. Тужба dike ousias је била о праву својине, где се сам тужилац служио доказума за своје право, утврђивањем основа на коме се заснива захтев о признавању његовог права својине
3. Тужба о сметању поседа, коју користи закупац уколико му треће лице смета

• Облигационо право:
• Аристотел је сматрао да постоје две врсте обавеза, тј. вољне и принудне из чега произлазе два основна извора облигација, а то су уговор и деликт.
• Уговор је посебан закон који везује странке, а довољна је само сагласност воља странака и користила се писмена форма. Правимо разлику између:

1. syngraphai – представља јавни правни акт који потписују обе стране, те обе стичу обавезе, нпр. купопродаја
2. cheirographa – представља правни акт који потписује само једна страна, тј. дужник и стиче обавезу, нпр. зајам

• Дужничко робство је укинуто након Солонових реформи, али се касније ради обезбеђења уговора користе капара, јемство и залога.

1. Капара представља суму новца која се даје при закључивању уговора, како би се потврдио склопљен посао. Уколико не дође до посла због лица које је дало капару, оно је губи, а уколико је криво лице које је примило капару, дужно је да је врати у двоструком износу.
2. Јемство представља треће лице, тј. јемац који гарантује да ће дужник испунити обавезу, а ако то не учини настајала је допунска обавеза јемца према повериоцу
3. Залога представља обезбеђење уговора, а предмет залоге могу бити покретне или непокретне ствари. Покретна ствар се давала повериоцу и уколико дужник не би вратио дуг, он ју је продавао и оваква залога се означава као enechyron. Имамо и хипотеку која представља залогу на непокретностима, где се повериоцу даје право да располаже земљом, а уколико дужник не плати дуг, није могао продати заложену земљу.
4. Купопродаја се закључивала простим, неформалним споразумом странака. Предмет су могле бити покретне и непокретне ствари и робови, али није била могућа продаја туђих ствари, сем уколико то нису чинили чиновници државне благајне. Услов уговора била је цена, која се изражавала у новцу, али и у производима. Да би се право својине пренело на купца, морала се исплатити цена, а ако је ствар била предата пре исплате, а затим купац не исплати, продавац је могао тражити повраћај ствари. Продавац је био дужан да преда ствар са свим њеним припацима и да гарантује да ствар неће бити одузета од стране трећих лица, тј. евикција. Такође, продавац је сносио одговорност уколико би продао болесног роба, па је купац могао да тражи раскид уговора у кратком року.
5. Предмет закупа могу бити покретне и непокретне ствари, нпр. робови, стока, земља, бродови, куће и тд... Уговор о закупу се саставља без посебне форме у писаном облику, а закуподавац је морао да преда ствар на употребу закупцу у року и одговарао је за евикцију. Такође у уговору се налазила и клаузула, што је забрањивало закуподавцу да прода ствар пре истека закупног рока, а уколико би то урадио, закупац је могао да покрене поступак blabes. Закупнине су биле високе, поготово за њиве и куће, јер странци нису имали право поседовања непокретности, те су узимали у закуп земљу и станове. Закупац је био дужан да са закупљеном ствари поступа као добар домаћин и да врати ствар по истеку рока.
6. Лични најам представља уговор који склапају најчешће тети, јер су били сиромашни, те су они радили на изградњи брода, канала, водовода и тд... У IV и III в.п.н.е. јавља се и изнамљивање робова. Сличан овом био је уговор о делу, којим се једна страна обавезује да ће нешто урадити.

15. Брачно, породично и наследно право у Атини

• Ступање у брак је сматрано обавезним, а уколико се није десило, повлачило је моралну осуду. Такође, на функцију архонта базилеуса или стратега нису могли бити постављени не ожењени мушкарци.
• У хомеровоско доба брак се склапао куповином, а уговор су закључивали kyrios , тј. отац или брат и младожења. Kyrios је добијао вредне предмете (хедна), а младожења мираз (меилиа), што није било обавезно за оца, али за младину браћу јесте. Имамо две форме склапања брака:

1. Engiesis – редовни уговор оца или брата и младожење
2. Epidikasia – склапање брака пред државним чиновником или судом у неким специфичним ситуацијама, нпр. приликом удаје богате наследнице

• Брак је био моногаман, али због великог броја слободних жена, тј. хетера и проституисаних младића, тј. ефеба, тај статус је претворен у развратну полигамију. Жене које су биле понижене и затворене, одавале су се међусобној љубави, тј. лезбејству.
• Развог брака је лакши за мушкарце, јер је могао да отпусти жену уз обавезу да врати мираз, сем уколико она није ухваћена у прељуби, могао је чак и да је уда за другога. Уколико је жена желела развод, морала је да се обрати архонту епониму са писменим захтевом где наводи разлоге, чак је и женин отац могао да тражи развод, уколико би муж поступао сурово према жени.
• До Солонових реформи, отац је могао да лиши децу живота и да их прода у дужничко робство. Реформе су омогућиле да отац изгна сина који га недовољно поштује. Такође, очинаска власт се у V в.п.н.е. ублажује, али му остају нека права: може се одрећи новорођенчета на рођењу уколико је сматрао да није његово, могао је предати дете властима ради васпитања, уколико није имао финансијске могућности, могао се одрећи сина и лишити га наследства, ако се син рђаво понашао према оцу и могао је да уда кћер или да тестаментом одреди за кога ће се удати.
• Деца су била дужна да поштују и слушају родитеље, а син је био дужан да их издржава уколико они нису имали могућности, а само неиспуњење ових обавеза доводи сина пред суд.
• Што се тиче наследног права, пре Солонових реформи на наследство се позивају синови, а женска деца су добијала мираз од браће. Синови су делили наследство на једнаке делове и ступали су у посед без икакве одлуке суда, а женска деца су наслеђивала само уколико нису имале браћу. Ванбрачна деца су била искључена из наследства, а њима се може оставити сума новца, највише до 1000 драхми. Уколико отац није имао наследнике, наслеђивали су га браћа, синовци, дедови и тд...
• Сам настанак тестамента се везује за Солона, а пуноважни тестамент је настајао једино ако га је саставило умно здраво лице, које није било под принудом. Завештање је могло учинити само лице које није имало мушке деце, а малолента лица, жене и усвојеници нису имали право састављања тестамента. Уколико је оставилац имао ћерку, он је наследство могао оставити трећем лицу, под условом да је ожени, а ако је имао више ћерки, могао је одредити наследника и удати једну ћерку, а он је био дужан да осталима да мираз.
• Посебан случај представља epikleros или једна кћи, јер је била богата наследница, којој отац није одредио мужа, па је то морао да обави архонт епоним, а младожења је углавном био неко од сродника.

16. Кривично право у Атини

• Атинско кривично право садржи реликте из родовско-племенског уређења. Ту нам се јавља да убиство представља ствар сродника, а не државе, те се накнада за убиство сматрало сасвим нормално и допуштеним. Уколико убијени није имао блиских сродника, накнаду је узимало 10 чланове фратрије. Уколико су тужби подизали сродници убијеног, она је била приватна. Убица је могао добровољно да оде у прогонство, те би се спасио казне, али ако би се вратио, могао је бити некажњено убијен. Такође, постоји могућност да муж убије жениног љубавника ухваћеног на делу, али на крају постоји више врста кривичног дела:

1. Кривична дела против дражве: издаја, обмана народа, увреда богова, противзаконити предлози и тд..
2. Издаја представља покушај рушења демократије, казна је најчешће смрт. Након 411. г.п.н.е. сви који би помагало у рушењу демократије или преузели власт након њеног рушења, били би проглашени за непријатеље Атињана, осуђени на смрт и имовина би им била одузета
3. Обмана или превара народа представља државе беседника у народној скупштини и водила је га протеривању
4. Увреда богова представља отпадање од култа државних богова или крађу храмовске имовине
5. Противзаконити предлози у еклезији имали су за последицу новчану казну или смрт
6. Кривична дела против породице су праћена приватном или јавном тужбом. Ту спадају сурово поступање деце са родитељима, старатеља са повереним лицима, штета причињена имовини, отимање девојке, подвођење и тд..
7. Кривична дела против личности: убиство, шамарање, псовање, клевета, увреда
8. Крађа представља кривично дело против имовине, казне су биле различите у зависности од тога да ли је лопов ухваћен на делу или не, уколико јесте, могуће га је ухватити, а уколико је ноћни лопов, чак и убити. Уколико се лопов сакрива у туђој кући, могуће је и њу прегледати, против њега се подиже dike klopes , те је лопов морао вратити двоструку вредност украдене ствари

• Смртна казна се извршава мачем, вешењем или пијењем отрова. Професионални лопови били су продати у робство, а одузимање имовине и новчане казне биле су за слободне људе, док су робови кажњавани и телесним казнама.
• Постојала је и казна губитка части, тј. атимија, а то је важило за оне који дугују неку своту новца држави,лица која су урадила тешка кривична дела, грађани који злоупотребљавају подизање тужбе и тд... Правимо разлику између:

1. Потпуног лишења грађанског права, где лице губи право да учествује у еклезији, да врши јавне функције, да иде у позоришта и тд...
2. Делимично лишење грађанског права, где лице губи једно право, нпр. право на говор у еклезији

18. Гортински законик

• Гортински законик представља најстарију европску кодификацију која је настала око 450. г.п.н.е. у граду Гортине. Састављен је од 12 целина, тј. колумни, где свака има више од 50 редова текста. Исписан је на великим каменим блоковима, који се слажу у четири реда висине до 1,75 m. Коришћен је стари стил писања који се назива бустрофедон – „као во када оре“, јер редови мењају смер, прво слева на десно, па обрнуто и даље неизменично. Камени блокови су представљали зидове неке јавне грађевине или суднице, али су их Римљани искористили да направе Одеон, тј. мали амфитеатар за музичке приредбе. Њих проналази 1884. год. италијански археолог Федерико Халбхер, а сами блокови се и данас налазе и стоје онако како су их стављали римљани на Одеону. Гортински законик је донет пред народном скупштином и он представља најпотпунији правни акт из грчког света, али нажалост није имао неки шири значај или утицај, јер су његови прописи примењени на простору једног малог града-државе.
• Садржина:
• Прва колумна почиње одредбама о судском поступку који уноси важну новину, тј. ограничење самопомоћи: „ко жели да води спор у погледу слободног човека или роба, пре парнице нека га не одводи кући, ако га одведе за слободног човека биће кажњен 10 статера, а за роба 5 и нека добије рок 3 дана да их пусти, уколико их не пусти нека се за слободног човека осуди на 1 статер дневно, а за роба 1 драхму, све док их не пусти“. Такође, намера законодавца није да укине самопомоћ, јер је за извршење пресуде самопомоћ остала дозвољена: „онај ко одведе човека због дуга или онај који је заложио своју личност, нека не буде кажњен“. Судија пресуду доноси на основу свог уверења и под заклетвом, али и онако како прописи налажу. Сваки судија је имао свог помоћника – мнамона, који је памтио релативне чињенице у судском поступку и донете пресуде.
• Друга колумна регулише кривична дела, али су она била углавном регулисана обичајним правом, јер се нпр. о убиству уопште не говори. Законодавца интересују силовање и прељуба:

1. Ако неко силује слободног човека или жену плаћа 100 статера
2. Ако неко силује апетајра платиће 10 статера
3. Ако роб силује слободог мушкарца или жену, платиће дупло
4. Ако војкеј, тј. патријахални роб силује војкеја или војкеју платиће 5 статера
5. Ако неко силом обљуби невину домаћу робињу плаћа 2 статера, а ако је силована по дану 1 обол, а ако је по ноћи 2 обола

• Ово нам доказује да се прави разлика у сталежима, али и да су робови и патријахални робови имали неку заштиту. Уколико је прељуба слободног човека, са слободном женом догоди у кући њеног оца, брата или мужа, казниће се са 100 статера, а ако је прељуба на неком скровитијем месту, казна је 50 статера.
• Од треће до девете колумне законик говори о имовинским, породичним и наследнимправним питањима. Последње три колумне су посвећене инситутима облигационог права (јемство, залога, ортаклук, поклон) и усвојењу, док на крају имамо неколико додатих прописа.
• Гортински закон познаје неколико облика својин:

1. Обрадива земља се налази у колективној својини аристократских породица
2. Породична својина обухвата куће у граду, са свим предметима, робовима и стоком, а породичну умовину наслеђивали су само синови
3. Приватна својина је присутна на покретним стварима. Ствари које су се налазиле у приватној својини су се могле наслеђивати и делити међу децом оставиоца, али синови су добијали двоструко већи износ од ћерки.

• После очеве смрти браћа су могла да наставе живот у породичној заједници без деобе, али постоји и могућност поделе имовине: „ако неко жели да подели имовину, нека судија пресуди да они који желе поделу да управљају имовином, док се не подели, ако се у подели имовини не сложе, нека се имовина понуди на продају. Биће продата ономе ко понуди највише, па нек свако прими колико му приипада, али само умовину морају делити у присуству сведока 3 или више који су пуноправни и слободни“.

• Гортински закон предвиђа 5 наследних редова:
  1. Деца оставиоца, тј. синови и њихови потомци, а уколико њих нема, ћерка наследница, тј. епиклера
  2. Браћа оставиоца и њихови потомци
  3. Сестре оставиоца и њихови потомци
  4. Уколико нема претходних, онда имовину наслеђују лица која су живела у породичној заједници са оставиоцем
  5. Ако нема ни њих, онда имање припада породичном колективу
• Пошто није било тестамента, јавља се поклон за случај смрти. По правилу женским потомцима остави отац је могао да остави до 100 статера.
• Такође, жена је имала своју имовину над којом муж није имао право располагања, а том имовином жена може иступати на суду и полагати заклетве. Сам развод брака равноправно могу да траже оба супружника, па је чак и слободна жена могла да одбаци своје тек рођено дете.
• Гортински законик највећи део пажње посвећује установи епиклере, тј. ћерка наследница која нема ни оца ни брата. Постоји редослед оних који се њом жене:
  1. Ћерка наследница морала је да се уда за најстаријег брата од оца, а уколико их има више, онда су се ћерке удавале по реду
  2. Уколико најстарији брат није био жив, онда се ћерка наследница удавала за најстаријег сина очевог најстаријег брата, а ако има више ћерки, нека се удају за најстаријег сина, следећег брата
• Ћерци наследници припада кућа у граду, као и све што има у тој кући и нека се уда по својој жељи, али нека да део имовине ономе ко има право да је узме. Такође, уколико је већ удата жена постала ћерка, уколико није имала децу морала је да се разведе од свог мужа и уда за најстаријег брата свог оца. Нажалост, ћерка наследница није могла располагати имовином, могла ју је само заложити или продати имовину до видине дуга, да би намирила повериоце покојног оца.
  19. Римска традиција о доношењу Закона XII таблица
• Закон XII таблица ( Lex duodecim tabularum ) представља најстарији римски правни споменик који настаје као резултат борбе патриција и плебејаца, према делима историчара Тита Ливија и Дионисија.
• Само познавање и тумачење закона било је у надлежности свештеника, тј. понтифика који су били припадници патрицијског сталежа. Плебејци су сматрали да они законе тумаче према интересима њиховог сталежа, те су тражили да се закони запишу и објаве, како би били доступни свима. Теренцилије Харса је 462. год. захтевао именовање комисије са тим задатком, али су патрицији то одбили, али због великог притиска који се наставио Сетан је 455. г.п.н.е. именовао трочлану комисију и упутио ју је у Грчку да проуче грчко право, пре свега Солонове реформе.
• Центуријатска комиција је 451. г.п.н.е. одредила десеточлану комисију у наложила јој да изврши кодификацију старих закона. Децемвирима су дата ванредна овлашћења: привремено су укинуте патрицијске магистратуре, плебејски трибунат као и призив народа ( provocatio ad populum ), тј. жалба скупштинама на неправедне одлуке магистрата. Десет таблица је редиговано 45 0. г.п.н.е., а 449. год. је изабрана нова комисија која је исписала још две таблице.
• Децемвири су желели да искористе положај, да би остали трајно на власти, али традиција говори о њиховом осионом понашању и честим злоупотребама власти. Ту нам се истакао Апије Клаудије који је био заљубљен у плебејку Виргинију, те је настојао силом да је придобије, тврдећи да је она рођена као робиња. Њен отац је морао да је јавно убије, да би спречио срамоту своје породице. Овај инцидент је изазвао устанак, те су децемвири збачени са власти и поново су установљене републиканске магистратуре, а конзули су 449. г.п.н.е. потврдили Закона XII таблица, али није сигурно да ли су закон изгласале и комиције, тј. скупштине, нити да ли је био исписан на таблицама од бронзе, дрвета или слоноваче.